Marina Stefanović Momčilović – porodični psihoterapeut – Roditelji su prvi i jedini vaspitači svom detetu!!!
Kao porodični psihoterapeut uvek kada sam u prilici govorim o najčešćoj zloupotrebi dece na internetu i društvenim mrežama i uvek rizikujem da izazovem reakcije drugih stručnjaka i društvene sredine, kada tvrdim da je prva i najčešća zloupotreba dece od strane roditelja!!!
Svedoci smo da su stranice facebook-a i instagrama prepune lepe, slatke i golišave male i malo veće dece objavljene od stane roditelja. Letovanja su mesta gde najčešće te slike nastaju i roditeljska želja da se objave, da prijatelji i rođaci vide , zamagljuje činjenicu da će slike videti i mnogi drugi. Koristim priliku da roditeljima kada dolaze i dovode decu za upis u prvi razred, da im ukažem na tu opasnost i najčešće naglašavam da oni koji se bave dečjom pornografijom, prave web sajtove za pedofile….mogu da u drugom kontekstu stave te iste slike i mi dalje i ne znamo gde sve mogu da završe. S obzirom da se i podaci lako dobijaju, ne znamo ko sve može i na koji način da kontaktira našu decu. Ako znamo da je sada najlakše napraviti lažni profil, poslati zahtev za prijateljstvo, dogovoriti zajedničko druženje….najkraće rečeno neiscrpne su mogućnosti a mi o tome i ne razmišljamo. Predlažem roditeljima da slike svakako treba da imaju, naprave album radi dece a pokazivanje prijateljima i rođacima je moguće uz neposredno druženje. Objavljuju se slike predela i mesta koje ste posetili sa decom ….
Baveći se skoro dve decenije nasiljem u porodici, zaštitom žena i dece od zlostavljanja i zanemarivanja, ukazujem da najtraumatičniji oblik je seksualno zlostavljanje i napominjem da su počinioci uglavnom i roditeljima i deci jako poznate i bliske osobe koje često i ulivaju poverenje ( kao npr. otac, partner majčin, ujak, stric, komšija, kum, trener….) ma koliko to mnogima zvučalo neverovatno. Zato je jako važno da se roditelji nauče da prepoznaju promene ponašanja kod dece, da blagovremeno reaguju na svako drugačije od uobičajenog ponašanja, konsultuju se sa lekarima i stručnjacima makar i pogrešili jer svaka reakcija je bolja od ne reagovanja!!!
Kako sprečiti zloupotrebu interneta i društvenih mreža kada su sa druge strane korisne?
Kao i u svakoj oblast, zdravstvu naročito, je PREVENCIJA! Ona je delotvorna, najmanje košta i vrlo je efikasna. U svetu se primenjuje i daje dobre rezultate. Kada vas neko dobro informiše o prednostima ali i opasnostima neke pojave , lakše se štitite od toga. Roditelji su prva karika u lancu zaštite deteta od zloupotrba interneta ali vrlo često su upravo oni i najslabija karika zato što su mnogi “nepismeni” kada su informacione tehnologije u pitanju. Vrlo često njihova deca znaju mnogo više od njih. Zato prvo njih treba opismeniti. Trebalo bi da znaju da mogu ograničiti gledanje različitih, neprimerenih sadržaja , blokiranjem istih.
Zabrana korišćenja interneta, isključivanje računara nisu dobre mere……Internet je dobro imati i zbog dece i zbog roditelja, ali na mladjem uzrastu treba ograničiti vreme korišćenja u dogovoru sa detetom, isključivanje bežičnog neta u neko doba dana, kada je vreme za učenje i to sve u dogovoru sa detetom. To su neke mere prevencije ali opet ostaje strogo kontrolisanje sadržaja koji se gleda.
Kada su prosvetni radnici u pitanju, mišljenja sam da su oni vrlo ograničenih mogućnosti za neke ozbiljnije intervencije , naročito kada su zabrane u pitanju. Njihova uloga bi bila opsmenjavanje dece kako da pametno koriste savremene tehnologije uz ukazivanje na moguće opasnosti koje “vrebaju” sa društvenih mreža. Organizovanje predavanja, radionica ili dovodjenje ličnosti koje su autoritet za njih ( npr. neko iz policije koji se bavi time, naročito kada je u pitanju trgovina ljudima i “vrbovanje“mladih preko oglasa na različitim društvenim mrežama….i sl. ) može da bude vrlo efikasno kod mladih ljudi i pomogne im da sa neke druge strane sagledaju problem.
Kako da roditelji imaju vremena za svoju decu i kad ga nemaju?
Vrlo često se srećemo sa činjenicom da su roditelji zaista rastrzani između posla, napredovanja, usavršavanja i opstanka na radnom mestu sa jedne strane a sa druge imaju veoma važnu ulogu, roditeljstvo i sve ono sto ta uloga nosi. Često čujemo i komentare roditelja da su škole dužne da vode brigu o deci i da se zato zovu vaspitno-obrazovne ustanove. To jeste tačno samo u smislu pružanja opšteg vaspitanja ali su jednobrazne i nisu prilagođene svakom pojedinačno….što je nemoguće!!! Dakle, roditelji su prvi i jedini vaspitači svom detetu!!! Svi ostali su pomagači u toj ulozi. U celom porodičnom ciklusu, od porodice sa malim detetom pa nadalje do njihovog odlaska iz kuće da bi studirali ili formirali svoju porodicu…..roditelji treba da budu adekvatno prisutni u životu deteta. Ne treba da igraju ulogu policajca, niti da kažnjavaju već da naprave atmosferu gde dete treba da se oseća bezbedno, da može da očekuje podršku od roditelja i onda kada je zgrešilo…. To se postiže samo ako roditelji provode kvalitetno vreme sa decom….Ne meri se kvantitet, zato što često čujemo od roditelja “ ali ja sam po ceo dan kući, sa detetom …..” što naravno da ima razlike, biti pored deteta ili biti sa detetom!!!!!
Naravno, i ovo se uči, i zato škola roditeljstva treba da postoji i da na neki način i bude obaveza svih mladih da je pohađaju….. ( Naravno, sigurna sam da mnogi to i ne znaju da u okviru Doma zravlja postoji škola za trudnice i buduće roditelje…).
Kako IKT menjaju ponašanje, vrednosti i detinjstvo deci?
Svaka novina u našim životima ima i dobre i loše strane. Setimo se samo televizije davnih godina koja je nazvana i “prozor u svet” i zaista su ljudi gledali predele koje nikada ne bi videli, upoznali kako drugi ljudi žive, dobijali informacije koje do tada nisu mogli i slikom da vide a ne samo da čitaju….i još puno toga…..a tek telefon…koji nam je omogućio da se čujemo sa nama dragim ljudima a da ne moramo da pišemo pisma i čekamo na odgovor ili odemo do kuće gde živi neko koga treba da nešto pitamo….I sve je to nama skratilo vreme, ubrzalo razmenu informacija…. IPAK….šta smo izgubili?? Druženje sa ljudima, viđenje i uživo razgovor … I dok odrasli razgovaraju njihova deca se međusobno druže, igraju i razgovaraju….
Šta nam donosi internet i društvene mreže? Brzinu razmena informacija, u najkraćem roku veliki broj ljudi dobija obaveštenja koja su im potrebna, informiše nas o svemu što nam je potrebno za posao kojim se bavimo, uvek je dostupno….samo od nas zavisi….
Kako to utiče na odrastanje dece? Deca se od rođenja zabavljaju gledanjem bebi programa na televiziji, još ne znaju da govore ali znaju da na očevom pametnom telefonu pronađu igrice ili kratke animacije koje im privlače pažnju, kada malo odrastu umeju bolje da se služe mišem na računaru nego što umeju da drže olovku i crtaju, znaju da na engleskom izbroje do deset ali ne znaju da kažu koliko imaju prsta na jednoj ruci, znaju dane u nedelji na nekom stranom jeziku ali na pitanje koji je danas dan ili koji će biti sutra, to ne znaju…..Jednom rečju, imaju znanje koje nije primenljivo a to im ne služi ničemu.
Malo odrasliji igraju igrice na računaru, sami ili sa neponatim saigračem koji može biti i sa drugog kontinenta ali ne poznaju druga iz komšiluka i ne znaju da li ide u istu školu sa njim..
Socijalizacija je na vrlo niskom nivou, ne umeju da se ponašaju niti da pronađu institucije u gradu u kojem su rođeni ( npr. SUP, pošta, gradske uprave, pozorište, muzej, dom kulture, biblioteka….). Međusobno vrlo često komuniciraju preko društvenih mreža ali se retko viđaju i igraju neke , već zaboravljene, društvene igre. Detinjstvo dobija jednu drugu dimenziju i razlikuje se od poimanja detinjstva starije generacije. Dokle to može da ide? Mnogi stručnjaci na raznim savetovanjima pokušavaju da nađu rešenja.
Šta država radi?
Država je pokušala da pomogne roditeljima i nastavnom osoblju da se bore protiv štetnog uticaja savremenih tehnologija i Vlada Srbije je donela 2016.god. UREDBU O BEZBEDNOSTI I ZAŠTITI DECE PRI KORIŠĆENJU INFORMACIONO-KOMUNIKACIONIH TEHNOLOGIJA.
Ovom uredbom se uređuju :
-preventivne mere za bezbednost i zaštitu dece od štetnog utucaja IKT
-postupanje u slučaju narušavanja ili ugrožavanja bezbednosti dece na internetu
Cilj je da se:
-podigne nivo svesti i znanja o prednostima i rizicima korišćenja interneta i načinima bezbednog korišćenja interneta
– unapredi digitalnu pismenost dece, roditelja i nastavnika
– unapredi međuresornu saradnju u domenu bezbednosti i zaštite dece na internetu
Ministarstvo turizma, trgovine i telekomunikacije omogućava prijem prijava štetnog, neprimerenog i nelegalnog sadržaja i ponašanja na internetu, odnosno prijavljivanja ugroženosti prava i interesa dece, telefonskim putem ili putem elektronskog obrasca na veb sajtu.
Na osnovu prijave Ministarstvo ima dalje aktivnosti da obavesti administratora internet sajta na štetan sadržaj, tužilaštvu ako ima elemenata za krivičnu prijavu, nadležnom centru za socijalni rad u slučaju povrede prava, zdravstvenog statusa dobrobiti deteta kao i obaveštenje Domu zdravlja o podnetoj prijavi u slučaju da navodi upućuju na rizik stvaranja zavisnosti od korišćenja interneta. Nakom prijave nadležni centar za socijalni rad ili dom zdravlja pruža stručnu pomoć i utvrđuje da li postoji rizik stvaranja zavisnosti ili je već stvorena od korišćenja interneta i pruža stručnu pomoć u skladu sa zakonom. Nakon postupanja po prosleđenim prijavama obaveštavaju Ministarstvo o pružanju pomoći i ishodu istih.
Ovo radi država a šta da radimo mi?
Roditelji su prva karika u lancu sprečavanja štetnog uticaja interneta i društvenih mreža na decu. Znatiželjni, kakvi i treba da budu, mladi bi da sve vide i sve probaju. Naša je odgovornost da njihove potrebe usmerimo i nadgledamo. Stručnjaci u Domovima zdravlja, školama i drugim institucijama koje mogu da pruže informacije o načinima bezbednog korišćenja novih tehnologija, mogu da pomognu. Samo im se treba obratiti. A s druge strane, treba odlaziti na sva predavanja, obuke, radionice….koje organizuju institucije na temu što boljeg informisanja o načinu korišćenja interneta u cilju sticanja znanja ali i o opasnostima koje on nosi.
Projekat „Svi treba da znamo“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
