Razmena poruka, deljenje fotografija i videa su načini na koje se današnja deca i mladi virtuelno druže. Međutim pored druženja novi načini komunikacije mogu da se koriste i za pretnje i vređanje, digitalne napade – ono sto nazivamo elektronsko ili digitalno nasilje nad drugom decom. Nasilje preko interneta (cyberbullying) predstavlja situacije kad je dete ili tinejdžer izloženo napadu drugog deteta, tinejdžera ili grupe dece, posredstvom interneta ili mobilnog telefona.
Postoje dve vrste digitalnog nasilja: direktan napad i napad preko posrednika. Direktan napad događa se kad maloletnik:
– šalje uznemirujuće poruke mobilnim telefonom, e-mailom ili na chatu
– ukrade ili promeni lozinku za e-mail ili nadimak na chatu
– objavljuje privatne podatke ili neistine na chatu, blogu ili internet stranici
– šalje uznemirujuće slike putem e-maila ili MMS poruka na mobilnom telefonu
– postavlja internet ankete o žrtvi
– šalje viruse na e-mail ili mobilni telefon
– šalje pornografiju i neželjenu poštu na e-mail ili mobilni telefon
– lažno se predstavlja kao drugo dete.
Stručnjaci sa commonsense.org, kažu da je najjači način za zaustavljanje elektonskog nasilja, kada deca brane drugu decu i preporučuju sledeće korake: naučite decu poštovanju, empatiji, i recite im da budu otvorena. Najvažnije je da nikada ne govore online ili putem poruka nešto što nikada ne bi rekli ili učinili lično.
Za razliko od tradicionalnog vršnjačkog nasilja „licem u lice“, od elektronskog nasilja dete ne može pobeći u sigurnosti svog doma, jer su podsetnici na nasilje stalno dostupni putem kompjutera, tableta, mobilnog telefona. Zajedničke karakteristike ova dva tipa nasilja su : agresivnost, namera da se povredi druga osoba, počinitelj može biti jedna osoba ili grupa i žrtva se ne može samostalno odbraniti. Naravno postoje i razlike od kojih se ističu: korišćenje infomacijsko-komunikacijske tehnologije za počinjenje nasilja, i činjenica da dete koje doživljava nasilje to trpi prostorno i vremenski neograničeno (nije sigurno ni u svome domu, a nasilni sadržaji pristupačni su i dostupni 24 časa dnevno i mogu ostati online neograničeno dugo kod nekih oblika nasilja. Upravo zadnje obeležje najviše upozorava na ozbiljnost tog problema, kako beleže profesori sa Filozofskog fakulteta Osijek. Oni prenose jedno istraživanje iz 2013 godine u kome se pokazuje da se nasilje preko interneta odvija brže, da je počinitelj često anioniman jer želi da izbegne posledice činjenja nasilja, da je potencijalna publika veća i jako bitno, počinitelj ne vidi reakciju svoje žrtve što može povećati dehumanizaciju.
Zemlje u kojima je izraženije nasilje preko interneta doživljavaju i veću učestalost neprirodne smrti dece, pa tako 20% dece koja su žrtva nasilja na internetu pomisle na samoubistvo a 1 od 10 ga počini jer žrtve nasilja doživljavaju strah, depresiju, tugu i osećaj bezpomoćnosti i bezizlaznosti. Prema studiji Growing Up Online – Connected Kids, koju su sprovele kompanije Kaspersky Lab i iconKids & Youth 2016 godine, maltretiranje na internetu ozbiljno utiče na emocionalno blagostanje dece: roditelji 37 odsto žrtava prijavilo je nizak vid samopoštovanja, 30 odsto njih je pogoršalo svoj rad u školi i 28 odsto njih navodi pojavu depresije. Pored toga, 25 odsto roditelja je izjavilo da su posledice maltretiranja preko interneta prekidanje sna dece i noćne more. 26 odsto roditelja je primetilo da je njihovo dete počelo da izbegava kontakt sa drugom decom, a 20 odsto njih je otkrilo da njihovo dete ima anoreksiju.
Od strategija koje se ističu u preventivi elektronskog nasilja u svetu se izdvajaju one koje se oslanjaju na zakonodavstvo, zatim na razvoju tehnologija (u poslednje vreme aplikacija) koje smanjuju pojavu nasilja, pa do školske edukacije za sigurno korišćenje interneta. Ipak i prvenstveno mnogobrojna istraživanja u svetu jasno ukazuju na ulogu roditelja i porodice u stvaranju povoljnog ambijenta za normalan „digitalni“ razvoj dece. Autorke publikacije Digitalno nasilje – prevencija i reagovanje, lepoidentifikuju rešenje ove dileme: „Deca možda više znaju o internetu, ali odrasli znaju više o životu“.
Projekat „Svi treba da znamo“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
