Svedoci smo da u svetu poljoprivrede danas, sve veći broj žena preuzima ključne uloge u poljoprivrednoj proizvodnji, one ne samo da postaju vlasnice poljoprivrednih gazdinstava, već istovremeno pokazuju sve veće interesovanje za kupovinu poljoprivredne mehanizacije, priključnih mašina, cevi i plastenika kako bi unapredile i osavremenile svoju proizvodnju. Učestvujući u svim segmentima poljoprivredne proizvodnje, od obavljanja različitih poslova koji podrazumevaju sadnju, tretiranje, berbu ili prodaju i transport proizvoda do upotrebe najnovijih tehnologija i upravljanja knjigama polja, žene postaju veliki pokretači napretka u ovoj vitalnoj grani. Na ovaj način tradicionalne prepreke se postepeno razbijaju, dajući ženama priliku da pokažu svoju stručnost i efikasnost u radu i u poljoprivrednom sektoru. Njihova posvećenost, stručnost i optimizam ne samo da transformišu tradicionalne predstave o poljoprivrednom sektoru, već donose i konkretne promene i unapređenja. U okviru projekta Uspešne žene koji je podržala Opština Lebane, a koji realizuje portal Info centar Jug, razgovaramo sa Anom Stanisavljević vlasnicom poljoprivrednog gazdinstva Stanisavljević, ponosnom suprugom i majkom sina Aleksandra i ćerke Bojane.
Vremena se menjaju a sa njima i sve ono što se pre dvadesetak godina činilo nemogućim, sada je umnogome olakšano i izvodljivo. Međutim, bez napornog truda, rada, upornosti, neodustajanja kad je najteže kao i optimizma i vere u to što radite, to danas ne bi bilo moguće, kaže naša sagovornica vlasnica poljoprivednog gazdinstva Ana Stanisavljević iz Donjeg Vranovca kod Lebana. Prisećajući se veom teških životnih priča kroz koje je prošla i poslovnih početaka, kao i svih mogućih prepreka koje su joj se našle na putu, kada je odlučila da se sa suprugom Bojanom upusti u ovaj veoma težak i mukotrpan posao proizvodnje povrća, naša sagovornica kaže.
AS: Na samom početku 2002. godine, kada sam se i udala, krenuli smo bukvalno od nule, na samo par ari, proizvodnja je tada bila veoma primitivna a plastenici od drveta, a cena paradajza je od tog trenutka u naredne tri godine bila od 3 do 5 dinara, proizvodnja je bila nikakva i veoma mala, trajala je od juna do avgusta, eventualno septembar, bez zimske proizvodnje, i verujte mi tih teških godina ne želim ni da se sećam, kaže Ana. Čitava porodica radila je cele sezone, ja, suprug, svekar i svekrva, i jedva na kraju uspemo da sakupimo novac, i kupimo četiri gume za kamion, koji nam je tada bio jedino vozilo. Sada, kad vratim film unazad u tom periodu, bilo je preteško, ali nisam odustala, bila sam u sedmom mesecu trudnoće, bio je oktobar mesec a beba treba da se rodi u decembru, ja bukvalno nemam jedan dinar, nemam ništa, priča kroz suze Ana. U tom istom periodu, koji smo preživljavali, morala sam da švercujem i preprodajem lubenice, kako bih uspela da sakupim novac da bih imala za najosnovnije potrebe deteta. Moj nasrećniji dan tada svakako je bio 30. decembar, dan kada sam rodila sina, ali i najstresniji jer sam na porođaj došla sa zakašnjenjem od dva sata jer su u tom trenutku došli ljudi da nam isključe struju. Uspeli smo nekako da i u tim veoma teškim trenucima, nekako sklopimo dogovor sa Elektrodistribucijim, kako bismo imali struju kad dođemo kući. To je inače bilo i moje prvo pitanje koje sam postavila suprugu kada je došao po mene, da li imamo struju i da li ću moći da okupam bebu, priča Ana dok joj suze klize niz lice, nakon toga iz bolnice sam izašla 4. januara u klompama jer nisam imala novac da kupim sebi cipele. Ma bilo je preteško, nas petoro ja sin, suprug, svekar i svekrva, živeli smo tada u samo dve sobe, bio je to veoma težak period, koji je sada hvala bogu iza nas, ali trebalo je sve to prevazići i opstati.
Težak period za porodicu Stanisavljević trajao je punih 5 godina, ali pored toga što ste bili hrabri, vredni i uporni, imali ste i veliki broj prijatelja koji su u najtežem periodu vašeg života bili tu za vas da vam pomognu i kojima ste i dan danas zahvalni na svemu, i često i svojoj deci govorite o njima podsećajući ih da nikad ne zaborave, ko je pomogao vašoj porodici u trenutku kad je bilo najteže.
AS: Bilo je teško, ali smo nastavili da radimo koliko smo mogli, uporno i vredno, kaže Ana, na svu sreću imala sam prijatelje, koji su mi uvek izašli u susret, koje i dan danas cenim i poštujem i tako će biti do kraja života. Te godine ja nisam finansijski mogla da pokrenem proizvodnju, nisam imala novca za seme, kao ni za foliju za plastenike koja se tada menjala na dve godine, jer ona se skida u jesen i ponovo postavlja u proleće i sve tako u krug. Zahvaljujući prijatejima koje sam zamolila da mi daju seme i sav repromaterijal koji mi je bio potreban, ali i da me istovremeno sačekaju za novac dok krene prodaja proizvoda. Tako je i bilo, sve što sam zadužila, uspevala sam uvek da vratim i to mesec dana pre ranije pre vremena, zbog toga ponovo kažem da ja to svim ljudima koji su nam tada pomogli, nikada ne mogu da zaboravim, i da zapravo nikada ne znate u životu ko kome i kada može da zatreba.
Ana odlučuje da 2007. godine u banci podigne kredit za kupovinu dva plastenika, kako kaže i dalje primitivna ali malo veća. Tih godina prodavali su robu na Vidikovcu u Beogradu, za vikend bi se vraćala kući da bere povrće pa ponovo nazad i tako od utoraka do petka prodaja i sve u krug, cena proizvoda koja ni tada nije bila dobra, u trenutku je skočila i uspeli su da prodaju sve ono što su proizveli. 2008.godine rađa se ćerka Bojana. Prelomna godina koja je po mnogim stavrima za posao kojim se bave bila stabilnija od prethodnih, bila je svakako 2010. godina, kad stvari kreću da se menjaju polako na bolje, kaže Ana.
AS: Pitanje je bilo da li ćemo novac koji smo zaradili, uložiti i izgradnju nove kuće ili uložiti u kupovinu šest novih plastenika, međutim nakon razgovora sa kompletnom porodicom rizikovali smo i sva sredstva uložili smo u plastenike, posadili salatu, proizvodnja je bila odlična i fenomenalno smo prošli te godine. 2013. god smo nabavili još četiri plastenika, a novu kuću smo krenuli da pravimo 2014.god, kada je cena paradajza bila verovali ili ne 130 dinara, i uspeli smo da dosta toga uradimo, kada je u pitanju kuća u koju smo se uselili 2016.god. Sve što imamo danas, zaradili smo upravo od ovih plastenika i svega onoga što smo u njima sadili i proizvodili danonoćno. Nakon velikog broja teških prepreka u životu ali i u ovom poslu, nakon dugogodišnjeg velikog ulaganja u proizvodnju povrća i sve što uz to ide, uspeli smo da izgradimo sebi novu kuću, nabavimo potrebnu mehanizaciju za rad i omogućimo svojoj deci sredstva za bolji život i njihovo školovanje. Danas imam 16 plastenika koji zahvataju hektar do hektar i po sa parcelom na otvorenom, što kad pogledam unazad iza sebe, verujte samu sebe pitam odakle mi tolika snaga i presrećna sam i prezadovoljna jer sam prevazišla svoje ciljeve ističe naša sagovornica Ana.
Mnoge žene se aktivno obrazuju o savremenim poljoprivrednim metodama, tehnologiji, upravljanju farmama i agrobiznisu. Njihova želja za znanjem i napretkom doprinosi dugoročnoj održivosti poljoprivredne proizvodnje. Zbog toga je pohvalno svako posvećivanje pažnje i ulaganje u neformalno obrazovanje žena u poljoprivredi, kao i u prepoznavanje dodatnih veština koje poseduju.
AS: Svakom uspešnom proizvođaču, važno je i uvek na prvom mestu to, da bude još bolji u svom poslu, ali i da ga vremenom prenese na naredne generacije u svojoj porodici, i ako ima sreće da njegovi naslednici nastave ovaj posao na porodičnom gazdinstvu, i istovremeno opravdaju epitet koji su roditelji stekli kao najveći proizvođači paradajza. Ana ističe da je proizvodnja paradajza skupa, i da joj je žao što se svake godine ponavlja ista situacija sa veoma niskim cenama i otkupom. Kaže da njena porodica a i mnoge druge žive od ove proizvodnje i treba ne samo da vrate uloženo već i da im ostane za život za celu godinu jer oni isključivo od toga žive. Prema njenim rečima svi proizvođači uložili su mnogo u svoje plastenike, i upravo zbog toga bi trebalo da od tog veoma teškog posla normalno žive.
Na naše pitanje šta je sve potrebno jednom poljoprivrednom proizvođaču da bi sve funkcionisalo kako treba, šta je važno i koji je to element gde im je zapravo neophodna pomoć i podrška sa strane, odnosno opštine, grada ili države Ana kaže.
AS: Selo Donje Vranovcu ima preko 200 domaćinstava, zahvaljujući opštini Lebane asfaltirano je nekoliko ulica i selo je počelo da napreduje, kaže Ana, ali ono što je u ovom trenutku najvažnije za sve nas je rešavanje našeg najvećeg problema, a to je preko potrebna sanacija mosta preko koga vodi jedini pristupni put selu. Most je u veoma lošem stanju i preko njega više nije moguć prelazak kamionima i šleperima koji bi prevozili našu robu od plastenika do krajnih korisnika, što samim tim komplikuje i poskupljuje transport velikih količina paradajza koje proizvedemo a nismo u mugućnosti da plasiramo na dalje tržište. Zahvaljujući razumevanju lokalne samouprave opštine Lebane, za sve naše potrebe, prema najavama koje imamo trebalo bi da do kraja leta bude rešen problem mosta, sa čijom će sanacijom transport robe koju proizvedemo a u pitanju su tone biti mnogo brži i lakši.
Gledajući u budućnost poljoprivrede, primetno je da će žene igrati važnu ulogu u njenom razvoju i napretku. Njihova predanost, stručnost i inovativni pristupi postavljaju temelje za održivu i prosperitetnu poljoprivrednu industriju.
AS: Poljoprivreda je danonoćan posao, međutim sada je sa savremenim tehnologijama to sve umnogome olakšano, i mnogo se brže obavljaju neki poslovi za koje je nakada bilo potrebno mnogo više vremena. Ono što je takođe značajno za mene i sve poljoprivredne proizvođače paradajza, jeste zagarantovana cena, nemam ništa protiv uvoza ali je problem ako u vreme najvećih berbi ima uvoza a nema izvoza. Sorte paradajza koje mi gajimo, su konzumne, salatne i teško ih je sačuvati do promene cena na tržištu. Cena je u ovom trenutku veoma niska i iznosi 40 dinara, dok je cena krastavca 25 dinara a cena prazne gajbice je 90 dinara, kaže Ana, i ako se ovako nastavi bićemo u minusu. Ana smatra da se ovim najavljenim protestima za ponedeljak 3. juna ništa neće rešiti, ja nisam za proteste, po mom mišljenju,neophodno je da svaka opština na jugu Srbije ima po jednog predstavnika, koji će moći da razgovora sa predstavnicima Ministarstva poljoprivrede, i da se dođe do dogotrajnog rešenja, jer je cena ove sezone katastrofalna, smatram da treba iskontrolisati i uvoz u tom nekom periodu i da se onda može doći do rešenja.
Na pitanje šta za nju i sve poljoprivredne proizvođače ovog kraja znači manifestacija Paradajz fest čiji je organizator opština Lebane, Ana kaže.
AS: Tri godine za redom sam učesnik manifestacije Paradajz fest, čiji sam i prošlogodišnji pobednik, smatram da su poljoprivredni proizvođači ovog kraja zahvaljujući upravo ovoj manifestaciji, dobili priliku da izlože svoje proizvode, da ostvare brojne kontakte sa drugim proizvođačima iz regiona, razmene iskustva, ostvare kontakte sa proizvođačima opreme, semena i zaštitnih sredstava koja koriste ali i priliku da promovišu svoje proizvode i ostvare kontakt i saradnju sa otkupljivačima, što je veoma značajno. Pored svega navedenog Ana je i korisnik poljoprivrednih subvencija koje je uglavnom kako ističe, koristila za nabavku konstrukcije i folije za plastenike i za mehanizaciju, što joj je veoma pomoglo u daaljem razvijanju proizvodnje.
Navedite nam tri imena žena iz Srbije, koje su po vašem mišljenu uspešne i mogu biti primer drugim ženama.
AS: Po mom mišljenju to je svakako Ana Brnabić, zatim Tamara Vučić i Danica Grujičić.
Vaša poruka ženama koje teže ka uspehu bila bi?
AS: Iz ličnog iskustva, smatram da u svakom poslu treba puno odricanja, rada i upornosti kao i poštenja, i naravno nema odustajanja, nikada nisam pomislila, sada je gotovo, desiće se nešto, ne išla sam i gledala samo napred. Život je velika borba i uvek na sve treba gledati sa puno vere i optimizma i tako sam naučila i svoju decu, i verujte mi sve ovo jeste zaista veliki uspeh za mene i moju porodicu, ali najvažniji moj uspeh je, da mi deca ostanu dobri ljudi, jer to nema cenu.
Vaš životni moto je?
AS: Ne odustaj nikada, ne osvrći se iza sebe, i samo gledaj u budućnost.
Porodica Ane Stanisavljević iz Donjeg Vranovca se već više od dve decenije bavi plasteničkom proizvodnjom paradajza, koju sada rade na površini koja prelazi više od 1,5 hektara i jedni su od nekoliko najvećih proizvođača ne samo u selu Donje Vranovce već u čitavoj opštini Lebane.
