Srpska pravoslavna crkva (SPC) proslaviće sutra praznik posvećen Prepodobnoj mati Paraskevi, u narodu poznatijoj kao Sveta Petka, kao pomen na dan kada je ova svetiteljka okončala ovozemaljski život.
Narodna verovanja
Dan pred ovaj veliki dan, trebalo bi odmah posle večere otići na spavanje. Obavezno se treba tri put prekrstiti, pa izgovoriti molitvu: “Pomozi Bože, Sveta Petko i Sveta Nedeljo, oprosti nam ako smo šta pogrešili; pomozi mi i sačuvaj me Bože od tuđe bede neviđene; sačuvaj me od rđavih misli; pomozi sutrašnji dane; daj Bože zdravlje, dobro da spavam, rđavo da ne snim, već smilje i bosilje; daj Bože zdravlje, sreću i napredak i da zdravi i živi dočekamo sutrašnji dan!”
Ovako se obično moli samo domaćin, a žene i deca se samo tri puta prekrste. Posle molitve se spava. Glava se uvek tokom spavanja okreće istoku, jer se tako valja. Jedna ruka se stavi pod glavu, a druga pruži. Uvek se leže na desnu stranu, jer se tako valja.
Gde ima dece, soba se okadi tamjanom, da se deca ne bi u snu plašila. Zanimljivo je da ukoliko na selu oko večere zapevaju petlovi, jedna od žena uzme malo vune, baci je u vatru i tri puta vikne: “Vi ste krivi, mi nismo, na vas bolest, na nas zdravlje!
Ove petlove ljudi na selu zovu “krivci”. Veruje se da oni kukurikanjem najavljuju bolest ili nečiju smrt.
Sveta Petka Prepodobna zaštitnik je prelja, tkača, žena, braka, putnika na moru, podvižnika, čednosti.
Svetiteljka je ime Petka dobila je (od Srba) po danu u nedelji – petku. Rodila se u tadašnjem selu Epivatu, kod tadašnjeg grada Kalistratije, koji se nalazi na obali Mramornog mora između Silimvrije i Carigrada, u Trakiji polovinom 10. veka. Poticala je iz imućne i pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, da bi kasnije postao episkop Maditski (989-996) i svetitelj u gradu Maditu kod Galipolja.
Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu, ona je bila veoma pobožna. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života, ona napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, gde se zamonaši u crkvi Svete Sofije i dobije ime „Paraskeva“, a zatim se zaputi u Jordansku pustinju, živeći strogim asketskim životom, gde se radi Hrista podvizavala sve do svoje starosti.
U doba pozne starosti, sanjala je anđela koji joj je rekao da napusti pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Posle povratka, poživela je još dve godine. Vernici su je sahranili po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih. Po drugom, bugarskom izvoru, ona je bila sahranjena neprimereno pored jednog stolara, pa nakon toga i jednog mornara, čija su tele grozno mirisala. Zbog te neprijatnosti silom prilika otkopani su grobovi i tada je otkriveno njeno „netruležno telo“, ali nije dirano. Tek kada su neka Efimija i neki Đorđe, nezavisno jedno od drugog, sanjali isti san o njenoj svetosti i dobili naredbu da je odatle izvade, narod je otkopao grob i njene mošti preneo u hram, gde su najpre čuvane.
Bogougodni Hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju i Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle ih bugarski car Jovan Asen 1238. godine preneo u Trnovo. Iz Trnova nakon njegovog pada (1393) su se mošti selile preko Vidina, do Brusa (1396).
Kada je i Vlaška postala ugrožena turskim upadima, a na molbu srpske kneginje Milice sultanu Bajazitu, mošti su prenete u Beograd. Kad je Sulejman I 1521. godine osvojio Beograd, on uz ostale dragocenosti prenosi u Carigrad i mošti sv. Petke, zajedno sa proteranim Srbima Beograđanima. Na molbu i troškom moldavskog gospodara Vasilija Arbanasa zvanog Lupula 1641. godine mošti su prenete u grad Jaši, gde se i danas nalaze (osim dva prsta šake, koji su u kapeli svete Petke na Kalemegdanu).
Moldavski knez je da bi spasao mošti svetice, navodno 1632. godine isplatio dugove Svetog groba u Jerusalimu (za 42.000 mađarskih zlatnika) a 1641. godine i dug Vaseljenske patrijaršije, i još podmitio Turke u Carigradu sa 390 kesa dukata.
Širom Srbije nalazi se i veliki broj izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu, gde su njene mošti dugo vremena počivale. Srpska pravoslavna crkva i Vernici je slave 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru.
Svetu Paraskevu srpski narod obično zove Sveta Petka, a u srpskim primorskim krajevima Petka Biogradska, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Takođe je poznata i kao Petka Trnovska, jer su joj mošti bile u Trnovu ali i srpskoj Trn-palanki o čemu postoje zapisi.
U srpskom pravoslavnom crkvenom kalendaru su 1900. godine bile tri svetiteljke istog imena: „Prepodobna mati Paraskeva – Sveta Petka!“ (14. oktobra, po starom), „Mučenica Paraskeva“ (26. jula) i „Velikomučenica Paraskeva“ (28. oktobra). Sada ih ima samo dve – jesenja, prava Sveta Petka Epivatska i letnja – mučenica. To je unosio zabunu, jer su to tri različite osobe, svete žene iz različitih perioda hrišćanske istorije. Tako se javlja iz 13. veka „Služba svetiteljki Paraskevi – Petki srpskoj“ sa 120 pravila, koja se odnosi na Paraskevu iz Epidaura tj. našeg Dubrovnika, takođe iz 10. veka, u vreme srpskog kralja Hranimira; dakle onu Petku koju zapravo Srbi svojataju.
Sveta Petka se po broju svečara nalazi na šestom mestu na listi najvećih srpskih slava. Kult Svete Petke je veoma razvijen među Srbima, pa je Petkovica kao jača slava raširena u više krajeva, a najviše u istočnoj Srbiji i Dalmaciji. U Lužnici i Nišavi je Petkovača prva opšta jesenja slava. U Šumadijskoj eparhiji Svetu Petku slavi oko 3.500 svečarskih domova. Lazar Tomanović spominje brdo Svete Petke u Boki kotorskoj. Iznad Lastve je brdo Grlice, iza koga se vidi još više brdo Svete Petke, gde su razvaline, verovatno istoimene crkve. I u Duborvniku je brdo Petka, gdje je nekada bila pravoslavna ckva Svete Petke, kao i u selu Brgat, kod Dubrovnika.
Info centar juga
