Februar je za građane Srbije praznični mesec, mesec Sretenja. U tom danu koncentrisano je naše sećanje na tri ključna trenutka savremene nacionalne istorije: početak srpske revolucije, kada se kao nacija vraćamo na političku kartu evrope, zatim donošenje Sretenjskog ustava, kojim smo se između ostalog definisali kao moderni politički kolektiv, i konačno obnovu državnosti. Govorim o obnovi državnosti, jer novovekovna srpska država nije iznikla ni iz čega, ona nastaje zahvaljujući više vekova čuvanoj i negovanoj državotvornoj tradiciji, a na temeljima srednjovekovne nemanjićke države. Ti temelji bili su i jesu na Kosovu i Metohiji, i sa tom svešću su u boj kretali Karađorđe i njegovi ustanici, iako će proći još vek pre nego što Stara Srbija bude oslobođena i vraćena u okrilje srpske države. Ukratko, Sretenjem slavimo epopeju vaskrsa srpske države.
Februar je, međutim, u proteklih deset godina za svakog Srbina i lojalnog građanina Srbije i mesec tuge i bola, jer u tom mesecu je grupa secesionista, na delu naše teritorije, i to na njenom najvrednijem delu, jednostrano proglasila otcepljenje od naše države.
Jedna samonikla tvorevina, bez ikakvog utemeljenja, pokušala je da pre deset godina postane na prostoru koji čitava srpska nacija prepoznaje kao svoje izvorište. Nastala je nasiljem, i uz podršku nasilnika. Međutim, ne može se negacijom srpske države bilo šta graditi na Kosovu i Metohiji, na srpskim temeljima. Albanska nacionalna država postoji zapadno od Prokletija, ali nje ne može biti na Kosovu i Metohiji, jer (da parafraziram stare Grke i Latine) ni iz čega nešto ne biva. Kosovo i Metohija je bilo i biće srpsko suštinom.
Podsećam da je odluka parlamenta u Prištini kojom je jednostrano proglašena secesija dela Srbije doneta bez referenduma kojim bi bili konsultovani građani Srbije, ili makar stanovnici pokrajine Kosovo i Metohija. Secesija je pokušana suprotno volji srpskog naroda, i uz direktno kršenje Ustava Srbije i protivno pravno obavezujućoj Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN. To je učinjeno u vreme mira, a skoro čitavu deceniju nakon rata, kada je Srbija, uključujući i Kosovo i Metohiju, bila afirmisani član međunarodne zajednice, članica UN i Saveta Evrope, i uveliko u pregovorima o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. U to vreme, Kosovom su vladali secesionisti, a i sada ga vode komandanti bivše tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, formacije koja je neko vreme bila na spisku terorističkih organizacija američkog Stejt dipartmenta i predmet brojnih međunarodnih istraga za ratne zločine i masovna kršenja ljudskih prava tokom i nakon konflikta.
Iako je lažno predstavljana kao projekat zaštite ljudskih prava, tzv. nezavisnost Kosova je bila samo cinična geopolitička igra silnih i moćnih. Ali, da vidimo gde je samoproglašeno Kosovo sada? Ono nije član UN, ni Saveta Evrope, niti bilo koje druge značajnije međunarodne organizacije, i više od tri četvrtine čovečanstva živi u državama koje, uprkos snažnom i stalnom pritisku, nisu priznale ovu jednostranu i ilegalnu secesiju.
Srpske izbeglice, koje je trebalo da se vrate po prekidu konflikta se nisu vratile, a blizu četvrt miliona je i dan-danas raseljeno. Pokrajinski glavni grad Priština, nekada dom više od 50.000 Srba, sada je glavni grad tzv. Republike Kosovo, sa 37 starijih lica koji su jedini preostali srpski stanovnici. Čak se i srpska groblja, u gradu kontinuirano skrnave i uništavaju.
Iako stanovnici Kosova i Metohije, sada albanska većina, nisu ni konsultovani po pitanju statusa, oni su godinama uveravani da će samoproglašeno Kosovo prosperirati i imati ekonomske i političke koristi ukoliko se odvoji od Srbije. Na desetogodišnjicu jednostranog proglašenja nezavisnosti, može se reći da su njihova očekivanja u potpunosti izneverena. Sa stopom nezaposlednosti od 62%, najvišom u Evropi, i sa 140,000 ljudi ili 10% stanovništva koje je za manje od dve godine napustilo teritoriju i otišlo ka Zapadnoj Evropi, jedini koji su, kako se čini, imali koristi od sukoba, u političkom i finansijskom smislu, jesu malobrojni pripadnici takozvane elite, bivši komandanti OVK i neki političari iz država koje su podržale samoproglašenu nezavisnost, a koji imaju privatni poslovni interes u regionu.
Na desetogodišnjicu jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, obeležavamo deset godina od rušenja sistema međunarodnog prava i principa suverenosti država. Protekla dekada bila je dekada ohrabrenja za separatističke pokrete koji su počeli da se bude širom sveta, i to će nastaviti da čine pozivajući se na slučaj samoproglašenog Kosova. Ono što su sponzori kosovske nezavisnosti nazvali jedinstvnim slučajem zapravo je postalo inspiracija mnogima koji veruju da posezanjem za jednostranim aktima ili nasiljem mogu da na teritorijama suverenih država stvaraju nove pseudodržavne tvorevine.
Oni koji veruju da se jednostranom secesijom političke oligarhije u Prištini završava istorija na Balkanu, ne znaju ništa ni o istoriji ni o Balkanu. Zastave i politička uređenja su se u Prištini u proteklom veku menjale više od deset puta. Ništa od toga nije dovelo do rešenja problema. Srbija je spremna da se suoči sa problemom na zreo i odgovoran način, ali Srbija nikad neće nijednim neopozivim činom priznati postojanje druge države na sopstvenoj teritoriji. Konflikt dva najveća naroda na Zapadnom Balkanu nije moguće rešiti tako što će se jednoj strani dati podrška za nerazumne zahteve na račun druge. Rešenje, da bi bilo održivo, mora uzeti u obzir interese oba naroda.
Na kraju, šta su rezultati tog nazovi državotvornog projekta secesionista na Kosovu: blizu četvrt miliona srpskih izbeglica, ugrožene srpske hrišćanske crkve i manastiri, procvat islamskog verskog ekstremizma, najveća nezaposlenost u Evropi, hronična politička nestabilnost, procvat kriminala i bezakonja.
Na desetogodišnjicu jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, svako objektivan mora priznati da je secesionistički projekat u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija, onako kako je zamišljen, neuspeo, i da je potrebno tražiti novi vid rešenja kako bi se u ovom delu Evrope uspostavio trajan mir i stabilnost.
Izvor: Kancelarija za KiM
