Redakciji „Info centra jug“ javila se jedna čitateljka, majka dvoje maloletne dece, koja je sa svim čitaocima želela da podeli svoje iskustvo i iznese probleme koje je imala kada je njena maloletna ćerka (14) doživljavala digitalno nasilje.
– Kako ste primetili da vaša ćerka trpi neki vid digitalnog nasilja?
U prvo vreme nisam znala u čemu je problem. Moja ćerka je prvo počela da se povlači u sebe, da stalno gleda u telefon, da bude odsutna kada se priča na bilo koju temu… Kasnije, počela je da „kvari“ i ocene u školi. Bilo mi je čudno sve to, ali su me koleginice i moj suprug ubedjivali da je to sve zbog puberteta i da će je uskoro proći. U jednom momentu pomislila sam da je neko fizički maltretira. Često sam je krišom zagledala da li ima po rukama i nogama modrice. Kada je prestala da redovno i normalno jede, posumnjala sam čak i da je počela da uzima neku drogu. Moj suprug i ja ne koristimo društvene mreže, a iskreno i nismo nešto mnogo upoznati sa načinom njihovog funkcionisanja.
– Kako ste otkrili u čemu je njen problem?
Vratila sam se sa posla jednog dana i sele smo da ručamo. Starija ćerka je pitala mladju zašto je prozivaju na Facebook-u. Mladja ćerka nije odgovorila, već je napustila kuhinju i otišla u dnevnu sobu. Pitala sam stariju ćerku o čemu se radi i ona mi je pokazala kako je na objavi jedne njene drugarice iz odelenja, imenom i prezimenom prozivaju 3 devojčice.
– O kakvim prozivkama se radi?
Meni kao majci te prozivke su delovale strašne. Pisale su o tome kako je ona „rugoba“ koja naplaćuje seksualne usluge dečacima. Nisam mogla da verujem šta sam pročitala. Pokušala sam da pričam sa njom o tome ali je ona odbijala da bilo šta kaže. Kada je i moj suprug došao sa posla, pokušao je da je ubedi da nam ispriča o čemu se radi, ali kako je ona odbijala da kaže bilo šta, moj suprug je revoltiran rekao da će sutra otići kod direktora škole. Sutradan je izašao sa posla i otišao kod direktora i razgovarao sa njim i sa psihologom škole. Dobio je informaciju da će psiholog popričati sa tim devojčicama i videti u čemu je problem. Nakon nekoliko dana, zvao nas je psiholog i rekao da je pričao sa devojčicama koje su maltretirale moju ćerku preko Facebook-a i da se one kaju jer su se sukobile na času fizičkog vaspitanja i nisu bile svesne koliku štetu čine njoj i njenom psihičkom zdravlju svojim postupcima.
– Da li je razgovor urodio plodom? Da li su maltretiranja prestala?
U prvu ruku, mislila sam da je to to. Ćerka i dalje nije htela da priča o tome sa nama. Nakon 15-tak dana desio se još jedan incident. Naime, devojčice su moju ćerku pljuvale u dvorištu škole i nazivale je pogrdnim imenima. To je video jedan od nastavnika i prijavio sve razrednoj starešini. Ona je pozvala mog supruga i mene da dodjemo u školu na razgovor. Otišli smo u školu i zatekli direktora, psihologa, razrednog i roditelje dve devojčice koje su učestovale u ovom incidentu. Razgovarali smo otvoreno. Roditelji jedne od devojčica su odmah se ogradili i izvinili se za postupke svoje ćerke, dok su drugi napali nas kako mi nismo dobro odgajili našu ćerku, jer da ona nije prva počela, ne bi ni njihova ćerka napala nju. Ipak, nakon nekoliko dana posle ovog razgovora pozvao nas je direktor škole i rekao da su i roditelji druge devojčice, i roditelji treće, koji nisu mogli da prisustvuju sastanku, se izvinili, kao i da su se devojčice pred psihologom izvinile mojoj ćerci. Tek posle skoro mesec dana, moja ćerka je otvoreno rekla šta je najviše pogodilo i zašto je bila najviše povredjena. Tada, kada su svašta pisale o njoj, neki dečaci su, u šali ili ozbiljno, ne želim u to da ulazim, slali poruke mojoj ćerci sa pitanjima koliko naplaćuje seksualne usluge. Možda je to njima bila samo šala ali je njoj to bila užasno i neizdržljivo. Kasnije je rekla da su joj se izvinili neki dečaci koji su joj posavljali takva pitanja, a da su neka pitanja dolazila sa lažnih profila koji su u medjuvremenu ugašeni.
– Šta bi preporučili drugim roditeljima?
Preporučila bi da pažljivo prate svoje dete, naročito u ovim osetljivim godinama i da ne isključuju nasilje preko društvenih mreža kao mogući problem. Generacija mog supruga i moja generacija nije imala takvih problema gde kad jedna osoba nešto iznese, za 5 minuta cela škola bruji o tome. Takodje, trebalo bi i škole da više vremena posvete preventivi i na taj način spreče da se na ovakav način ugrožava psihičko zdravlje dece. Naravno, i vi mediji tu morate da odigrate važnu ulogu.
– Hvala vam na ovom razgovoru. Nadamo se da će u budućnosti biti što manje ovakvih slučajeva kod naše dece.
Hvala i vama, nadam se da će roditelji naučiti nešto i iz ove moje priče.
Kako se radi o maloletnim licima, u članku se nisu iznošena imena i tačna lokacija na kojoj akteri ove priče žive. Svi podaci su poznati redakciji. Incident se desio na teritoriji Jablaničkog okruga.
Projekat „Svi treba da znamo“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
