Na početku ovog razgovora, čija je tema, čini mi se jako važna i bitno je govoriti o položaju žena danas, a posebno kada je o poslu reč, volela bih da nekako objasnim poziciju sa koje ću odgovarati na pitanja. Moje zanimanje je diplomirana glumica i zaposlena sam u Narodnom pozorištu u Leskovcu, što dalje znači da nemam svoj biznis i ne spadam među žene preduzetnice, pa se neću stogo držati samog preduzetništva, jer verujem da ostale vaše sagovornice imaju mnogo više znanja i iskustva, ali kada dođemo do termina uspešne žene, mislim da o tome mogu više i bolje govoriti. Pošto smo uveli pojam uspeh, valjalo bi objasniti šta to za mene znači, jer je to pojam koji ima najrazličitije definicije. Kad kažem uspeh, ja pomislim na jedan srećan i ispunjen život, pomislim na to da radim ono što volim i da to radim najbolje što umem u svakom trenutku, pomislim na život koji krojim po sopstvenoj meri, a ne po društvenim načelima koja počinju sa mora, treba, vreme je. U mom slučaju, moć, novac, slava i broj pratilaca na društvenim mrežama nemaju veze sa uspehom, ali ne umanjujem njihovo značenje kad su drugi ljudi u pitanju, neko će svoj uspeh meriti po ovim stvarima i to je potpuno u redu. Nekoj ženi je uspeh da bude najbolja mama na svetu i to niko ne treba da umanjuje, da o tome polemiše ili stavlja na vagu sa svojom idejom uspeha. U okviru projekta Uspešne žene koji je podržao Grad Leskovac, a koji realizuje portal Info centar Jug, razgovaramo sa glumicom leskovačkog Narodnog pozorišta Petrom Dimitrijević.
O tome da li su žene u svetu biznisa dobro pozicionirane, šta im je zajedničko, šta ih povezuje, koje su osobine presudne za uspeh u bilo kom poslu i gde pronalazi motivaciju za rad, naša sagovornica kaže.
PD: I meni se čini da je sve više uspešnih žena na svim poljima, samim time je i teret veći, ali ono što bi trebalo i što u većini slučajeva jeste zajedničko svima njima je rešenost, upornost, istrajnost, vera u sebe, a pre svega toga znanje, koje je baza i koje vam niko oduzeti ne može. Znanje kreće od obrazovanja, a ono vas obrazuje i čuva vaš obraz. Što se tiče motivacije, ona je za mene jako važna kroz čitav život, a najviše mi je bila potrebna u poslu. Kada sam tek došla u pozorište, motivisali su me drugi ljudi, starije kolege i koleginice, omiljene glumice, ali onda je došao trenutak kad sam sama sebi postala najveći motivator, naučila mnoge tehnike i veštine koje mi pomažu u tome, a onda kada uradite neku dobru stvar, u mom slučaju neku dobru ulogu ili dobijete nagradu za svoj rad, to postaje dodatni motor. Ponekad se desi da i jaču motivaciju dobijem posle manje uspešne uloge, jer sama spoznaja da bih to sada mogla bolje mi govori da i jesam postala bolja i onda nema zaustavljanja.
Kako je izgledao tvoj put do uspeha i da li si na njemu nailazila na prepreke i kako si ih prevazilazila.
PD: Svaki put je toliko sprecifičan, svako ima svoj ritam, svoje vreme i sada već znam da ne treba siliti stvari (jer svaka sila stvara otpore), samo zato što nam se čini da je nečemu došlo vreme i ako ne bude sad, nastaje katastrofa. Moj put je još od fakulteta malo sporiji, baš onako školski, stepenik po stepenik. To može da bude frustrirajuće, pogotovo u mladim godinama, ali sa ove distance, ne bih menjala te korake ni za šta. Sve je dolazilo baš kad je trebalo da dođe, a danas znam i zašto. Imala sam sreće da u pozorište uđem i na scenu stanem odmah nakon diplomiranja, radila sam svih deset godina koliko je prošlo od moje prve profesionalne predstave, iako sam stalno zaposlenje dobila tek ove godine. Prepreke su razne, posebno u ovom poslu, gde ste izloženi kritikama i mišljenjima sve vreme, od kolega, reditelja, kritičara i kvazi-kritičara, pa do publike koja ima poslednju reč. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim, a još više da se pomirim sa tim da ne mogu i da ne treba da se dopadnem svima. Najveći strah jeste bio strah od tuđeg mišljenja, a sada bih iz sve snage i najglasnije što mogu rekla svim mladim ljudima da tuđe mišljenje nema veze sa njima i da ih ne određuje ni u kom smislu. 
Na pitanje kako bi ona afirmisala pripadnice ženskog pola da se upuste u poslovne i druge poduhvate kako bi i same postale uspešne, kako da se ne obaziru na kritike i predrasude, i koliko je ženama teško da ostvare uspeh u tkz. tradicionalno muškim poslovima, kada se od njih to ne očekuje, naša sagovornica kaže.
PD: Ovo pitanje se na neki način nadovezuje na prošlo i na moj odgovor. Nema formule, nema jednog rešenja, nema pravila. Živimo u svetu različitosti i oprečnosti i ono što je meni pomagalo na mom putu ne mora da bude dobro za nekog drugog. Svako treba da osluškuje sebe, žene imaju jako izraženu intuiciju, nemojmo umanjivati njen značaj. Ukratko, nađite svoju strast, svoja uzbuđenja, pratite ih, radite pošteno, nemojte imati suluda očekivanja od sebe, grešite, jer je greška prelepa stvar i samo još jedan korak ka uspehu. Ako mislite da ne može više i da ste sve dale i uradile, jednostavno odustanite. Mislim da je jako važno da umemo da prepoznamo i taj trenutak kada treba odustati, iako je ta reč na lošem glasu. Što se tiče drugog dela pitanja, ovo pitanje otvara jednu jako osetljivu i kompleksnu temu, posebno danas, kada žene progovaraju a onda im mnogi zameraju zbog toga, posebno oni koji su površno ili nikako razumeli feminizam. Nije prošlo ni mnogo vremena otkako žene imaju pravo glasa, da ne pominjemo manje razvijene zemlje i odnos prema ženama na nezanemarljivom prostoru na našoj planeti. Ja još uvek nisam majka, ali imam majku a i okružena sam divnim ženama koje su majke i ja im se klanjam, jer ono što jedna žena danas uspe da uradi u toku samo jednog dana jeste podvig. Da, i dalje živimo u muškom svetu, da, muškarci su plaćeniji od žena, a u pitanju su ista radna mesta, mnogo je primera koji ukazuju na položaj žena danas u poslovnom svetu. Što se tiče pozorišta, serije, filma, tu vidimo neki pomak, minimalan, ali postoji. Čitava pozorišna literatura je bazirana na muškim likovima, žene su tu da budu lepe, da budu majke ili da budu uzrok sukoba između muškaraca. Danas se pišu pozorišni komadi gde je žena u prvom planu, sve je više rediteljki, spisateljica, tako da se čini da se nešto menja, ali važan je kontinuitet.
O tome šta je motiviše na toliku posvećenost poslu kojim se bavi, a da u isto vreme ostaje ispunjena i na svim ostalim životnim trasama, šta je pokreće, i da li su po njenom mišljenju očekivanja od savremene žene u 21. veku ogromna, Petra kaže.
PD: Meni je u mladosti pozorište bilo beg od stvarnosti, a onda je postalo nešto što mi pomaže da tu svarnost razumem, da razmem ljude, da vežbam empatiju, da manje osuđujem, da promišljam, da budem bolja ćerka, sestra, prijateljica i najvažnije od svega, da razumem sebe, da budem bolja prema sebi, da ne budem tako stroga i isključiva. Tu je lepota pozorišta i zato ono opstaje ovoliko dugo, ono jeste neka vrsta ogledala društva, ali ne samo to, ono je opcija i mogućnost boljeg i višeg, ono je inspiracija svima, sa obe strane pozorišne scene. Sve što se nama događa, već se nekome dogodilo, sve što ti likovi, kojima mi, glumci, dajemo telo, glas, emociju i misao doživljavaju, može da bude lekovito, kako za nas, tako i za publiku. To je ta spoznaja da nismo sami, da nismo usamljeni. To me motiviše, da služim drugima, dok pomažem sebi. Inspirišu me i deca iz školice glume, koju sa koleginicom vodim u leskovačkom kulturnom centru, njihova energija, njihova iskrenost, neposrednost, mašta, talenat, želja za učenjem. Ne bih izostavila ni moć knjiga, muzike, filmova. Oni zauzimaju važno mesto kad je inspiracija u pitanju. Što se tiče očekivanja, ona jesu ogromna, kako prema ženama tako i prema muškarcima, da budemo iskreni, ali opet se vraćam na i dalje patrijarhalni svet u kome živimo, na zastarela razmišljanja o tome šta žena sme a šta ne sme, koji su poslovi predviđeni za ženu, kad će da rodi, zašto još nije, ako jeste, kad će drugo dete, kako se oblači jedna dama, da ne nabrajam, mnogo je toga. Tome mora da se stane na put, žena je slobodno biće koje je sposobno da upravlja svojim životom i donosi odluke u skladu sa sobom.
A šta misli o tome da li postoji dovoljan broj žena lidera u Srbiji, i sa čime se suočavaju uspešne poslovne žene, naša sagovornica kaže.
PD: Nisam upoznata sa statistikom, ali mislim da nije ni važna u ovom trenutku. Važno je da žena treba da ima ista prava kao i muškarac i da ne bude presudan pol kad je liderstvo u pitanju, nego znanje, veštine, sposobnost, umeće. Što se tiče drugog dela pitanja, ako bih počela da pričam o tome, verovatno se ne bih zaustavila jako dugo. Mislim da se suočavaju sa toliko toga i da su prave heroine ovog vremena.
Na pitanje da li ukoliko sebe okružiš ženama koje te inspirišu i motivišu i sama postaješ jedna od njih, Petra kaže.
PD: Okruženje je jako bitno, od kad dođemo na ovaj svet pa sve dok ne odemo. Prvi korak je da kad si sama sa sobom, budeš u dobrom društvu, a onda će i društvo koje biraš biti u skladu sa onim što si ti. Trudim se da ja drugima budem dobro okruženje. Što se tiče mog okruženja, puno je talentovanih, ostvarenih, zanimljivih žena, i da, inspirišu me i motivišu me. Izdvojiću moju mamu, koja je ipak najposebnija žena u mom životu.
Petra Dimitrijević glumu je diplomirala na Fakultetu umetnosti Priština – Zvečan u klasi profesora Dejana Cicmilovića, uz asistenciju Aleksandra Đinđića i Nemanje Savkovića, stalni je član ansambla leskovačkog Narodnog pozorišta i dobitnica brojnih nagrada i pirznanja: NAISA za najbolju epizodnu žensku ulogu, u predstavi „Čudo u Šarganu“ na Urban festu u Nišu, najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Žane u predstavi „Svici“, Narodnog pozorišta Leskovac, na 56. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Vranju, Specijalne nagrade za specifičan glumački izraz za ulogu Ketrin u predstavi „Sećanje vode“ leskovačkog pozorišta na 57. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“ u Leskovcu, nagrade za glumačko ostvarenje za ulogu u predstavi „Pinokio“, na 14. Festivalu predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije „Mali Joakim“ u Kruševcu, nagrade za najbolju glumicu 11. Pozorišnog festivala za decu u Zaječaru za ulogu Pinokia, za najbolje glumačko ostvarenje u istoimenoj predstavi na 5. Zimskom pozorišnom festivalu za decu u Aleksincu i nagrade za glumačko ostvarenje za ulogu Sare u predstavi „Razmaženi princ“, leskovačkog Narodnog pozorišta na 15. Festivalu predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije ,,Mali Joakim“ u Leskovcu prošle godine.
infocentarjug.rs
