Neke priče se ne zapisuju samo u beležnicu. One ostanu negde duboko u čoveku, dugo nakon što se intervju završi, diktafon ugasi, a vrata doma zatvore za vama. Takva je priča o Srni Milovanović. Na njen poziv ušla sam u jedan skroman dom, ali već na pragu osetila nešto što se ne može kupiti niti odglumiti, toplinu. Srdačan doček. LJubav. Zahvalnost. U kući u kojoj Srna živi sa majkom, mlađom sestrom Nenom i dekom, nisam zatekla raskoš. Ali sam zatekla nešto mnogo vrednije, bliskost.
A u sred tog doma sedela je devojčica od samo dvanaest godina, sa osmehom koji se stidljivo pojavljuje i očima koje kao da su videle malo više nego što bi dečje oči trebalo da vide. Sa samo dvanaest godina, Srna je objavila svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Mali svet velikih misli“.
– Osećaj držati svoju prvu zbirku pesama u ruci je neprocenjiv. Mislim da Bog svakome daje dar, a meni je dao dar reči. I ja sam te reči htela da upotrebim za nešto lepo i dobro, kaže tiho mala Srna.
I zaista, u vremenu kada mnogi jure za onim što se može izmeriti i prebrojati, Srna govori o dobru. Svoju prvu pesmu napisala je u četvrtom razredu. Zvala se „Deca su srca čista“. Bila je namenjena konkursu u Brestovcu, a donela joj je prvo mesto.
– Pisala sam o tome kako deca razmišljaju i kako bi ljudi trebalo da razmišljaju kao oni – kaže.
I možda baš tu leži odgovor na pitanje zašto njene reči dotiču ljude. Srnine „velike misli“ ne dolaze iz knjiga koje je pročitala ili lekcija koje je naučila napamet. One nastaju u svakodnevnim trenucima i sopstvenim osećanjima. – Nešto se desi, tužno ili srećno, ja to napišem na papir. Lakše mi je tako nego da čuvam u sebi.
Na pitanje kada piše najbolje pesme, nije dugo razmišljala.
– Kada sam tužna. Ili kada se dešavaju neka iskušenja.
Tokom razgovora, oči su joj se više puta napunile suzama. U jednom trenutku, Srna je zastala. Napravile smo pauzu. Nasuprot meni nije sedela samo devojčica koja je objavila knjigu. Sedelo je dete koje duboko oseća svet oko sebe. Dete koje bol ne pretvara u ogorčenost, već u stihove. Ipak, uprkos svemu, Srna ne želi da je ljudi vide kao nekog posebnog.
– Ja sebe smatram najobičnijim detetom. Ne uzdižem se niti mislim da sam mnogo drugačija od ostalih. Jedino što ne volim da čuvam nešto u sebi, pa napišem na papir.
Posle škole svira klavir. Radi domaće zadatke. Sedi sa sestrom Nenom. Razgovaraju. Smeju se. A onda, ako je nešto obraduje ili zaboli, nastane nova pesma. Listajući stranice njene prve zbirke, nemoguće je ne zastati već na samom početku. „Posveta mojoj Neni, najtišoj, a najlepšoj pesmi mog života.“ Nekoliko reči. I čitav jedan svet ljubavi.
Srna priznaje da su joj upravo pesme posvećene sestri Neni najdraže. Podršku na svom putu pronalazila je u svojoj majci Sonji, baki Milici iz Beograda, učiteljici Slađani Milenović, a kasnije i nastavnici srpskog jezika i književnosti Milici Cakić Ristić. Posebnu zahvalnost duguje i fondaciji „Nikad nije kasno“, koja je pomogla štampanje njene prve zbirke. Iako iza sebe već ima više od trideset nagrada i priznanja, Srna ne govori o njima kao o najvažnijoj stvari.
– LJudi danas najviše jure za novcem i materijalnim stvarima. A ja sam samo htela da svetu objasnim da se ne gleda samo materijalno, nego i ono što je zapravo dobro.
Možda upravo zato njena knjiga nije samo za decu.
– Ima dečjih pesama, ali ima i onih sa malo ozbiljnijim temama. Mislim da će ljudi moći da se saosećaju sa njom, posebno ako su bili u sličnim situacijama, kaže Srna.
Deci koja vole da pišu, a plaše se da pokažu svoje radove, ima jednostavnu poruku:
– Neka nastave da pišu i da sanjaju. Ti snovi će ih uvesti u magičan svet reči. Ako veruju u svoje snove, uvek će izaći na pravi put.
A Srna već sanja nove snove. Radi na drugoj knjizi. Ovoga puta proznoj. Želi da upiše Filološku gimnaziju u Beogradu. Želi da ponovo stigne do republičkih takmičenja i osvaja nove nagrade. Ali, kada smo je pitali koja joj je najveća želja, njen odgovor bio je daleko veći od svakog priznanja.
– Želim da na tom putu nastavim da budem čovek. Da se ne kvarim. Da sve bude Božjom voljom i da ništa ne radim na silu.
I možda je baš u toj rečenici stalo sve ono što je Srna. Na kraju našeg razgovora, ispratila me je zagrljajem. Onim iskrenim, dečjim zagrljajem u kojem nema interesa, nema glume i nema kalkulacije. U tom trenutku osetila sam ljubav. I zahvalnost. Kada sam izašla iz njihovog doma, ponela sam mnogo više od intervjua sa devojčicom koja je sa dvanaest godina izdala knjigu. Ponela sam veru da dobrota još postoji. I jednu važnu lekciju.
Dok brinemo o svojoj deci, radujemo se njihovim uspesima i čuvamo njihove snove, ne smemo zaboraviti ni tuđu decu. Svako dete zaslužuje da ga neko vidi, čuje, ohrabri i podrži. Jer ponekad je dovoljno da poverujemo u jedno dete, pa da njegov mali svet velikih misli postane svetlije mesto za sve nas.
Svečano predstavljanje knjige očekuje se tokom prve nedelje u oktobru, u okviru obeležavanja Dečje nedelje, u Narodnoj biblioteci Branko Radičević u Lebanu. Do tada, svi oni koji žele da u svojim domovima imaju Srninu prvu zbirku pesama i podrže ovu talentovanu dvanaestogodišnju devojčicu, mogu da se jave Srninoj majci, Sonji Nikolić, ili našoj redakciji, koja će im proslediti kontakt i sve potrebne informacije o naručivanju knjige.
Jer ponekad kupovinom jedne knjige ne dobijamo samo stihove. Ponekad time pružamo podršku jednom detetu da nastavi da veruje u svoj dar, svoje snove i svet koji pokušava da učini lepšim, rečima.
Žaklina Cvetković
