Danas skoro svako dete provodi veliki broj sati uz internet. Internet, kao slobodan i dostupan svima, doveo je i do pojave velikog broja predatora koji na sve moguće načine pokušavaju da iskorste dečju naivnost i nedovoljno poznavanje opasnosti koje ih vrebaju. Pored predatora, deca postaju i žrtve svojih vršnjaka, takozvano vršnjačko nasilje, ovog puta i u virtuelnom svetu.
Ovaj vid nasilja, iako ne ostavlja fizičke, ostavlja velike psihičke traume na detetu koje mogu imati nesagledive posledice na odrastanje i razvoj deteta.
Na ovu temu razgovarali smo i sa Jadrankom Krstić, psihološkinjom.
– Da li su deca iz vaše škole bila žrtve virtuelnog zlostavljanja? Da li znate za neki slučaj i kakva su vaša iskustva vezana za zloupotrebu dece na internetu?
Bilo je dosta slučajeva virtuelnog nasilja. Deca se žale, posebno devojčice, da su maltretirane preko društvenih mreža, pre svega fejsbuka i mesindžera. Da su im slate poruke uznemiravajuće sadržine, da su nazivane pogrdnim imenima. Zloupotrebe su najuočljivije na fejsbuku gde su devojčice stupile u kontakt sa nepoznatim osobama, verujući da je profil pravi. Međutim jako često se radi o lažnim profilima. Kada smo kasnije o tome pričali, primetila sam da su iznenađene, da nisu o tome razmišljale, da se radi o lažnom profilu. Bilo je primera vređanja, fotomontaža slika i video klipova. Zlostavljači su oba pola a zanimljivo je da su devojčice često zlostavljači i to zbog ljubomore, kako sa lažnih tako i sa pravih profila.
– Svaki oblik nasilja je nepodnošljiv i podjednako loš i ne može se izdvojiti neki kao „najgori“! Psihičko nasilje nema „vidljivih“ tragova, pa ga je zato teško uočiti. A ipak, najrasprostranjenije je.
Po meni je psihičko nasilje teže od fizičkog, jer žrtve takvog nasilja prolaze kroz strašno težak period. Mnoge i ćute o tome, što je još strašnije. Neke dolaze i kod psihologa pa se žale na sramotu i poniženje koje trpe zbog toga.
– Pored mnoštvo koristi koje imamo od savremenih tehnologija imamo i dosta problema koje ona sa sobom nosi. Kako ih vi vidite i kako ih rešavati?
Problem je što dvosmerne komunikacije između roditelja i dece nema dovoljno. Trebamo jedni od drugih da učima. Deca znaju više o korišćenju savremene tehnologije od roditelja ali roditelji znaju više o životu. Imam utisak da mladi roditelji čim dete sa dve tri godine počne da sedi samostalno, odmah ga uglave pored kompjutera, kako bi imali više vremna za sebe. Što se manifestuje već za par godina kod deteta. Statistike pokazuju da današnja deca od 5-6 godina imaju probleme sa govorom jer se govor kod dece razvija u komunikaciji sa roditeljima koje je danas sve manje. Odmah zatim tu je manjak fizičke aktivnosti, jer današnja dece sede pored računara, povijena su nad tabletima i mobilnim telefonima. I konačno, emocionalna inteligencija koja predstavlja sklop više sposobnosti — (sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije)…ostaje nedovoljno razvijena, jer je današnja komunikacija među mladima svedena na minimum. Pogledajte kafiće, proslave, svi sede i gledaju u telefone.
– Kako uskladiti izazove novog doba sa sa starim navikama društva?
Nije problem u kompjuteru nego u svesti i saznanju. Od najranijeg detinjstva roditelji trebaju da rade sa decom. A društvo treba da insistira na pravim vrednostima, jer su one naopako postavljene. Mediji takodje imaju svoju ulogu i odgovornost jer danas insistiraju na kultu lepote, bogastva, brzog života, itd. i promena treba da pođe od nas odraslih, ne samo od škole.
