Šta je za vas medijska pismenost i zašto je ona danas važna?
Medijska pismenost je važna zato što su mediji sve važniji. Medijski kabl je višestruko omotan oko ove planete i stvarnost nam je sve više medijski posredovana. Ne smemo smetnuti sa uma da su mediji poput rimskog boga Janusa – mogu biti veoma produktivni i za emancipaciju veoma značajni, ali mogu biti i u službi zavođenja, manipulacije i otrovne propagande. Mogu distribuirati tačne, objektivne i proverljive informacije, a mogu širiti i poluistine i lažne vesti. Mogu biti kritičko ogledalo društva i stvarnosti, a mogu biti i oglasna tabla ili semafor. Možemo nastaviti sa nabrajanjem, ali ono neće medijsku pismenost učinit važnijom nego što jeste. Kad ste suočeni sa ogromnom količinom informacija, kad je medijska proizvodnja, recimo, okrenuta ka emocionalizovanju javne sfere i kad imate medije čiji je kredibiltet upitan, tad medijska pismenost dobija na značaju, jer je tada važno da preradite informacije koje dobijate, da ih selektujete, analizirate, procenjujete, vrednujete, ali, isto tako, i da informacije kreirate i da ih distribuirate. A da bi ste to mogli vi morate, sem intelektualnih, dakle analitičkih veština i sposobnosti konceptualizacije, posedovati i neke tehničke kompetencije.
Druga stvar je strategijske prirode – medijska pismenost ne može biti prepuštena individualnom snalaženju, ona mora biti postavljena kao stvar sistemske protekcije. Nijedno društvo kome je ozbiljno stalo do slobode, ljudskih prava i demokratije, ne može medijsku pismenost prepustiti privatnom, pojedinačnom nastojanju. Republikanski ideali počivaju na građaninu spremnom i sposobnom da politički participira. To u minimalnom značenju reči podrazumeva građane koji su u stanju da kritički procenjuju izbore pred kojima se nalaze, a da bi to mogli, onda treba da budu i medijski pismeni, mediji treba da budu slobodni, a demokratski proces otvoren. Bez medijske pismenosti nema odgovornog građanstva.
Ako, dakle, moram direktno odgovoriti na vaše pitanje, onda mogu reći da je za mene medijska pismenost stvar samopoštovanja, obaveštenosti, građanskog angažmana i vezanosti za političku zajednicu kao prostor prava i sloboda.
Kako u savremenom digitalnom svetu razlikujete istinu od laži?
Najpre, mi se sa lažima susrećemo gotovo svakodnevno i to, najčešće, nisu opasne, nego benevolentne laži.
Razumem pozadinu vašeg pitanja – lažne vesti su veoma problematična stvar. One su opasne zato što iskrivljuju stvarnost, najčešće u skladu sa nečijim posebnim interesima. To nam govori da, prvo, postoje interesi koji su snažniji od prava građana da dobiju istinitu, objektivnu i proverljivu informaciju i, drugo, da je stanje medijskih sloboda u društvu u kome lažne vesti cirkulišu jadno, da nema kritičke javnosti ili da je ona uspešno anestezirana. Imajući u vidu važnost medija za prakticiranje građanskih sloboda, mi, onda, s pravom možemo sumnjati i u demokratsku prirodu datog političkog poretka.
Ne treba da imamo iluzija: za lažnim vestima, kao i za cenzurom, potežu oni koji imaju moć, a ne oni koji je nemaju. Lažne vesti su potrebne onima koji žele da učvrste i osiguraju moć koju poseduju. Postoji mnoštvo napisa u čiju se pouzdanost ne možemo osloniti, jer su njihovi izvori anonimni, pa ne možemo proveriti da li su posredovane informacije tačne ili ne. Ako je izvor informacije lišen identiteta i ako ne možete proveriti informaciju, najmanje što za sebe tada možete učiniti jeste da budete oprezni, jer je laž upravo sela vama nasuprot.
Koliko su lažne vesti ozbiljan problem za mlade?
Veoma su ozbiljan. Medijska pismenost podrazumeva razne veštine – tehničke, praktične i kritičke. Ovo što ću sada reći, reći ću na nivou utiska, a ne utvrđenog, egzaktnog znaja – čini mi se da mladi dobro stoje kada su tehničke veštine u pitanju, ali da „kašlju“ kada je reč o kritičkim veštinama, dakle, razumevanju sadržaja, njegovoj analizi, vrednovanju, tumačenju, ocenjivanju. Mlade ćete često čuti da kažu da su imuni na medijske manipulacije, a onda se iznenadite koliko su, recimo, predrasude – etničke, rodne i druge – raširene među njima. Imunitet se stiče kritičkom analizom medijske poruke i svakodnevnim logičko-analitičkim treningom. Moramo se, dakle, pitati ko šalje poruku, kome i sa kakvim ciljem, kakve se vrednosti njome zagovaraju, šta je u poruci prećutano, a šta naglašeno, kakav je naš odnos prema njoj, itd. Imajte u vidu i sledeće – oni koji plasiraju fake news to čine u skladu sa stavom za koji pretpostavljaju da je većinski. Lažne vesti su ozbiljan problem kada su mladi u pitanju, ali antiliberalna i antizapadnjačka orijentacija koju neki mediji guraju je još gora, ozbiljnija i opasnija pojava.
Kako pristupiti medijskom obrazovanju dece? Kako se suočavate sa ovim izazovom na ličnom primeru?
Moj sin je već velik, ali to ne znači da, s veremena na vreme, ne razgovaramo o onome što vidimo na televiziji ili pročitamo u novinama. Vaše pitanje je važno zato što se danas deca služe kompjuterom i smart telefonom i pre nego što nauče da čitaju i pišu. Ta činjenica govori o tome koliko se svet današnje dece izmenio u odnosu na svet njihovih roditelja. Mediji su toliko duboko ušli u naš, i život naše dece, da nam je teško i da zamislimo njihovo odrastanje bez medija.
Mediji su važni, ali su roditelji još važniji. U jednoj studiji Unicef-a iz 2014. godine utvrđeno je da 70 posto roditelja ne određuje šta će njihova deca gledati na TV-u, već je izbor prepušten samoj deci. Naš je interes – i roditelja, i edukatora – da naša deca prate one medijske sadržaje koji podstiču njihovu radoznalost i kreativnost, koji ih zabavljaju, informišu i edukuju, koji ih podstiču na otkrivanje i saznavanje nečeg novog, na društvene aktivnosti, na pomaganje drugima, na toleranciju, itd. U zadovoljavanju tog interesa mediji mogu biti od velike koristi, jer nam omogućuju da sa decom razgovaramo o onome što smo videli na ekranu. Uloga roditelja, kao medijskih socijalizatora, i jeste u tome da pomažu deci u vrednovanju medijskih sadržaja I razumevanju njihove moralne pouke.
Razgovor sa decom o onome što su gledali, slušali ili čitali naročito je važan, jer danas gotovo da i nema medijskog žanra u kome, na eksplicitan ili implicitan način, nije prisutno nasilje. Deca su osetljiva na nasilje, naročito ona mlađa. Ona nisu u stanju da prave razliku između stvarnog nasilja i njegove medijske inscenacije, pa se, ukoliko su mu duže izložena, polako na njega navikavaju i prihvataju ga, ne samo kao deo svakodnevice, nego i kao sastavni deo svog ponašanja prema drugim ljudima. Nedavno istraživanje Autonomnog ženskog centra je pokazalo da svaki četvrti mladić šamar upućen devojci ne smatra nasiljem!? Mislim da je to zabrinjavajući podatak.
Da li medijsku pismenost treba uvesti kao školski predmet?
Da, medijsku pismenost treba, po mom mišljenju, uvesti kao poseban školski predmet. Teško je prenaglasiti vrednost ove, po nekima, najvažnije vrste pismenosti i kompetencije u 21 veku. Preko medijske pismenosti učenici uče da razlikuju fikciju od stvarnosti, uče da prepoznaju lažne vesti i propagandne sadržaje, da vrše kritičku analizu sadržaja, da se kritički odnose prema medijima. Nemojte zaboraviti da preko medijskih poruka mladi grade sebi uzore, sistem vrednosti i odnos prema drugim ljudima. Napokon, medijska pismenost doprinosi da se maksimalizuju pozitivni efekti medija a oni, kao što znate, nisu mali. No, medijska pismenost nije potrebna samo mladima, ona je potrebna i edukatorima, kao i roditeljima učenika, jer su mladi veštiji u baratanju modernim tehnologijama od njihovih roditelja. Verujem da bi se veliki deo roditelja složio sa mnom, kada je reč o uvođenja ovog predmeta.
Članci su rađeni u okviru projekta „ZNAJ I TI“ – Istraživačko novinarstvo u cilju povećanja medisjke pismenosti stanovnika opštine Medveđa i Jablaničkog okruga, koji finansijski podržava opština Medveđa a realizuje UG „Info centar juga“
