Kako je jedna inspektorska kontrola, prije skoro četvrt vijeka, stvorila druženje i prijatelje „od Kolašina do Leskovca“. Uz uvažavanje i poštovanje, kao proizvođače „neviđenog meraka“, ali i prijateljsku odanost koja se širi i postaje sve brojnija
Bila je 2000. godina. Eto skoro pre četvrt veka. Brano Rakočević, pravnik iz Kolašina, zaposlen kao republički saobraćajni inspektor, na magistralnom putu ka Podgorici zaustavio je autobus preduzeća „Kanis“ iz Leskovca. Putnički prevoz takođe je bio deo njegove inspektorske nadležnosti. Profesionalna kontrola, upoznavanje, pozdrav koji je potvrdio da je „Kanisov“ autobus bio u redu i da je ispoštovao ,,sve što zakon traži“…
Verovatno je tada bilo nemoguće pretpostaviti da će iz kontrole jednog putničkog autobusa iz Srbije nastati pravo prijateljstvo i druženje, koje se iz godine u godinu širi i postaje primer kako dobri ljudi mogu sve.
U vremenu razdvajanja i otuđenja, oni su postali „planeta za sebe“ sa svojim pravilima prijateljstva i druženja koja se poštuju kao svetinje. Sve su to ,,režirali“ Brano Rakočević iz Kolašina i Dejan Savić iz Leskovca. Brano je stvarao i širio „svoju ekipu“ u Kolašinu i Crnoj Gori, a isto je radio i Dejan u Leskovcu i Srbiji.
Brano Rakočević se sjeća da je dobio poziv od Darka Savića da prisustvuje godišnjici firme.
– Bila je zima, 12. januar. Darko mi je rekao – nemoj dolaziti sam, dođi sa prijateljima. Tako je i bilo. Onda smo dobili poziv da budemo gosti na „leskovačkoj roštiljijadi“ koja se održava posljednjeg vikenda avgusta. Uživali smo, družili se, stvarali nova prijateljstva. Od 2009. godine intenzivirali smo i proširili druženja. Oni su dolazili kod nas posljednje nedjelje u maju, a mi kod njih posljednje nedjelje u avgustu. Domaćini su nam prijatelji i gradovi i prirodne ljepote – Leskovac, Pirot, Medveđa, Vlasinsko jezero, kao i novi poznanici iz Beograda i Vranja. Mi smo se u Kolašinu odmah „proširili“ sa ekipom iz Bijelog Polja koju predvodi Slaviša Knežević, a onda su se uključivali prijatelji iz Podgorice, Gusinja, sa Cetinja. Neđo Rajović na druženje dolazi iz Danske – priča Brano Rakočević.
Termini susreta su „utvrđeni“ godinu unapred. Sve se podređuje njima. Odlažu se ostale obaveze, uzimaju se godišnji odmori da bi se pripremilo i desilo druženje u „Leskovcu sa okolinom“ i „Kolašinu sa okolinom“. Krajem ovoga maja, ka Kolašinu su krenuli Dejan Savić, Milorad Kostić, otac Dobrivoje i sinovi Predrag i Nenad, Ranđel Jović, Slaviša Mitić, Saša Kostić, Milan Ljubek, Miodrag Đorđević, Dejan Vlatković, Nebojša Stojanović, Ljubiša Simić, koji je došao iz Njemačke, Živko Radovanović, Saša Marinković, Srđan Pavlović, Matija Račić…
Doček je bio u apartmanima „Mirović“, gde su „ton“ domaćinstvu davali Boško i Tanja Mirović sa porodicom. Sjajna trpeza, jer se ukusi dobro znaju. Onda i prava muzika, jer se znaju i zajedničke pesme, ali i one iz repertoara „pojedinačnih meraka“. Narednog dana put vodi ka Đurđevića Tari i Žabljaku. Odmor, osveženje i fotografisanje kod spomenika Džambasu Bulatoviću i reč posvećena ovom učitelju boemskog i nebeskog. Onda splavarenje Tarom, uniforme, kacige, čamci. Na pojedinim mestima „divlja voda“ diže adrenalin, malo se „kreće“ iz čamaca, ali svi ostaju u njima. Impresije su neponovljive, a reka ima moć i da pojača apetit za naredne specijalitete na trpezi. Povratak za Kolašin, a nakon toga nastavak večernje „pesme i igre“ uz narodnog guslara Radovana Rosića. Narednog dana malo više sna, jer se putuje, doručak „jači“ od uobičajenog, razgovori, dogovori i onda pozdravljanje – vidimo se posljednje neđelje avgusta na „leskovačkoj roštiljijadi“…
Puno srce domaćinima – Bošku Miroviću, Branu Rakočeviću, Željku Vujisiću, Mladenu Markoviću, Bracanu Šćepanoviću, Kiću Rakočeviću, Slaviši Kneževiću, Mišu Radoviću, Zoranu Radoviću, Dušku Konataru, Željku Mijoviću, Iliji Aleksiću, Saši Martinoviću, Neđu Rajoviću, Vanji Vujoševiću, Fahrudinu Derviševiću, Adelu Kojiću, Slavku Kljajeviću…
Ovogodišnje druženje u Crnoj Gori imalo je 35 aktera. Tačnije, 35 srećnih i ispunjenih ljudi koji su bili ponosni na svoju misiju prijateljstva koje šire i čine brojnijim. Ponosni što dokazuju da za pravo prijateljstvo ne postoje daljine i granice. Kada postoji uvažavanje i razumijevanje, sve je blizu i sve je dobija obrise prijateljskog.
A sve je počelo pre skoro četvrt veka, kada je Brano zaustavio Dejanov ( Kanisov) autobus….
Prijateljstvo „Kolašina i okoline“ sa „Leskovcem i okolinom“ ne traje samo tokom susreta. Uvek se potvrđuje i dokazuje kada ,,život zatraži“. Kolašinac Bracan Šćepanović je „večiti mladić“ za volanom, profesionalac koji decenijama „drumskim krstaricama“ – kamionima sa prikolicom, prolazi regionalnim i evropskim drumovima. Ne dozvoljava Bracan kvarove, ali se nekada ipak dese. Tako se i desila situacija na magistrali koja baš nije bila blizu Pirota. Preko „planete prijatelja“ odmah se aktivirao Milorad Tošić iz Pirota. Milorad koji ima nadimak Blenda, pronašao je Bracana i kamion na magistrali i organizovao da se kvar otkloni.
Prijateljstvo je dobilo još jednu „oznaku“…
