Narodni običaji oko Badnjeg dana su dosta stari i do danas se dosta običaja izgubilo ili zaboravilo.
Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i dalje ih održavaju. Za badnjak, badnje drvo, seče se, najčešće, stabaoce ili, samo, grana hrasta koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i sve su povezane s porodičnim kultom ognjišta.
Opraštanje
Oni koji su se sa nekim tokom godine zavadili, na Badnji dan praštaju i mire se.
Narodni običaji, tako lepi i slikoviti, oko Badnjeg dana su veoma stari, ali se mnogo običaja promenilo, izgubilo ili, čak, sasvim zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se umeju razlikovati u nekim elementima. Kombinacije donose velike razlike u običajima od kraja do kraja. Ali, i pored tolike raznovrsnosti, ipak postoji i mnogo zajedničkih običaja.
Paljenje badnjaka je u vezi s ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog Sunca, jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.
Sečenje badnjaka
Već u ranu zoru pucanjem iz pušaka i treštanjem iz prangija, objavljuje se opšti, često i zajednički, komšijski, rođački ili drugi odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska Sunca. Zavisno od krajeva, birani su različiti badnjaci. U istočnoj Srbiji, biran je cer; na zapadu, zavisno od kraja, to su hrast ili bukva; u smedrevskim selima, na primer, seče se samo hrastova grana.
Broj badnjaka takođe varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva, tri, devet, a ponegde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta, koja bi se tako cela nosila kući, ili se prvo kresala na više jednakih ili nejednakih delova.
Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo s istočne strane jer je trebalo da padne upravo na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“, tj., da se obori iz jednog udarca ili, najviše, s tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Prvi iver koji se odvaja od badnjaka ima takođe magičnu moć. Pazilo se da ovaj iver ne padne na zemlju, pa je s onime ko seče badnjak išao još jedan muškarac da uhvata prvi iver. Stavljanjem prvog ivera od badnjaka u karlicu verovalo se da će pomoći da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice, onda niko neće moći pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u kojoj je prvi iver potopljen pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Negde, opet, taj iver stavljaju u kokošarnik da živina bude uvek na okupu, a negde pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac, itd.
Kad se domaćin vrati iz šume i donese badnjak, odnosno badnjake, prislanja ih na kućni zid, a tek s prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja na ognjište.
Dok su badnjačari još u šumi, iz kuće se posakrivaju tronožne stolice, metle, kudelje, vretena i igle.
Božićna pečenica
Posle donošenja badnjaka se kolje pečenica (ponegde se kolje ili utuče na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za Novo leto, a ponegde se zove i Veselica ili Božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
Obilaženje kuća
U Vojvodini se deca okupljaju, predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze u kuće u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića, a od domaćina očekuju da ih daruje nekom prigodnom sitnicom. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima, a ređe novcem.
Unošenje badnjaka i slame
U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik.
Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju Ko je? odgovara Badnjak vam dolazi u kuću. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori Dobro veče badnjače. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću, i pozdravlja ukućane rečima Srećno vam Badnje veče, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa Bog ti dobro dao i sreće imao, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.
Posle Božića, tačnije na treći dan Božića (Sveti Stefan), ova slama se nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su i obavijali voćke da bi bolje rodile.
Loženje badnjaka
Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.
Deca „džaraju“ vatru odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica i iskri govoreći Koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica… nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“ a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“.
Posle završetka ovoga domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.
Badnja večera
Badnja večera je raznovrsna i obilna, ali posna. Na njoj, pre svega, mora učestvovati sva čeljad. Jede se, ne sa stola, već s poda, po kojem je prostrta slama, ili s prostrte velike vreće u koju je stavljena slama, tanak sloj… Badnjački kolač se ne seče nožem već se lomi rukom. Ne sme se pojesti sve jelo ni popiti sve piće nego se ponešto ostavlja da prenoći, na onom mestu s koga se večeralo. Na Badnje veče, isto tako ni na prvi ni na drugi dan Božića, trpeza se ne diže, ne sklanja, čak se ni đubre ne izbacuje iz kuće. Od ovog pravila koje navodi dr Veselin Čajkanović, danas se odstupa, naročito u gradu gde se Badnjačka večera jede sa stola ispod kog je prostrta slama ili samo čak zavežljajčić slame s drenovom grančicom.
Za večeru na Badnje veče, dok domaćini idu po Badnjak, naše domaćice umese Badnjački kolač koji je obična Badnjačka pogača bez kvasca što se, za vreme večere lomi, a ne seče, kao što je već navedeno. Za jelo na podu, tj., na slami, domaćica je spremila pored hleba (pogače) i soli, ribu prženu na zejtinu, med, vino i pasulj (obično „prebranac“ ili „meljanac“). U situ, kojim je sačekala Badnjačara i badnjak, pored žita, spremljeno je svakovrsno voće: orasi, jabuke, kruške, suve šljive, urme, kajsije, suvo grožđe, badem, lešnik. Pred tako pripremljenom badnjačkom večerom, domaćin se prekrsti, pripali sveću, okadi trpezu i svu čeljad, otpeva „Roždestvo Tvoje…“ („Rođenje Tvoje“), pročita molitvu Gospodnju („Oče, naš…“) razlomi Badnjački kolač — pogaču i svu čeljad ponudi večerom u kojoj se uz čašu vina dižu zdravice, kako je gde običaj ili kako ko ume da nazdravi. Uglavnom zdravice se dižu za:
„Pomozi Bože i u dobri čas…“, „U slavu zakona i u bolji čas…“, „Za Svetu Trojicu i u slavu Božju…“, „Za četiri stupa jevanđelista…“, „Za petozarne mučenike…“, „Za čestitost zbora i sabora…“, „Za sedmočislinke…“ (Za domaćina, domaćicu; za kumove i prijatelje; za goste i namernike; za omladinu…).
I Badnjačka večera kao, uostalom i sva dosadašnja priprema za doček Božića, puna je osmišljene hrišćanske simbolike:
Pogača badnjačka (hleb) označava Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. On je sam za sebe rekao: „Ja sam hleb živi (hleb života) koji siđe s neba; koji jede od ovog hleba živeće va vek; i hleb koji ću ja dati za život sveta“ (Jn 6,51).
Riba, kao i hleb, označava Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. Na grčkom jeziku, riba je IHTIS (IHΘΙΣ), a to je skup inicijala od reči Isus Hristos Božji Sin Spasitelj:
I = Isus; X = Hristos; O = Božji, U = Sin; S = Spasitelj. Dakle, IHTIS znači RIBA. Zato je u prvim vremenima Hrišćanstva, riba bila znak raspoznavanja za hrišćane i crtala se po katakombama u kojima su prvi hrišćani obavljali svoja zajednička bogosluženja i učestvovali u „lomljenju hleba“ i „večerama ljubavi“.
So označava silu, Božansku, blagodat Božju, koja čuva delo Božje kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži.
Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske.
Med – proizvod najčistijeg stvorenja pod nebom – pčele. Znači sladost večnog života, onog koji nam je osigurao Gospod Isus Hristos svojim rođenjem, u pećini vitlejemskoj, slava Mu.
Sveća koja se pali na Badnje veče i na Božić, u mnogim domaćinstvima, naročito na selu, dvokraka je ili trokraka. Ona je spremljena od čistog voska. Sveća svojom svetlošću predstavlja svetlost carstva Božjeg. Sam Hristos za sebe kaže: „Ja sam svetlost svetu!“ (Jn 8, 12) „Dok imate svetlosti, verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti.“ (Jn 12, 36)
Posle večere, spava se na slami, a izjutra, rano, po rasporedu, dok jedni idu u crkvu u svečanoj odeći (obično domaćin kuće), drugi za vodu na izvor, kladenac, bunar, česmu, vrelo, treći u štalu, kod stoke, svako za svojim poslom. A domaćica sačeka najmilijeg Božićnjeg gosta „Polažajnika“.
Bdenje
U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica, namenjena sutrašnjem danu – Božiću.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onom ko prvi spazi, pripadala je nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja, domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Znalo se da, kad pucnji počnu da se razležu, badnjaci prispevaju.
Nekad su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.
Zahvatanje vode
Vodi koja se zahvati u badnjedanskoj noći, pre izlaska Sunca, takođe se pridaje magijsko značenje. U nekim krajevima se ona zove „jakova voda“.
Pre zahvatanja vode, izvor, reka ili bunar, daruju se žitom, novcem ili voćem. Vodu pozdravljaju s „Dobro jutro, vodice i srećan ti Božić!“
Po pravilu je zahvataju devojke a njom se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja im poliva.
Ovom vodom se mesi česnica i nad njom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi lik momka za kog će se udati. To se uvek i obistini.
Izvor( Wikipedia,Mama, ICJ)
