U vremenu kada mediji ne samo što nas informišu, već nam govore i šta da jedemo, nosimo i razmišljamo, postaje neophodno da imamo sposobnost da razlikujemo medijsku verziju istine od stvarne istine. S obzirom da su mediji sveprisutni i svuda oko nas, potpuno ignorisanje nije moguće, pa treba barem razviti zaštitni oklop kako bi smo se spasili od manipulacija. Taj oklop je medijska pismenost.
Odavno su prošla vremena u kojima se na bilo kakvu vest čekalo danima. Mediji, koji su nekada bili ograničeni na nekoliko novina i jedan kanal vesti, zabeležili su brz rast. Danas, pored konvencionalnih medija, društveni mediji su postali ogromna platforma za objavljivanje vesti.
Onlajn digitalna tehnologija osnažila je korisnike na načine koji su bili nezamislivi pre dvadeset godina. Sajtovi društvenih medija su nam dali mogućnost da stignemo do globalne publike i povećali srednja korisnička sredstva za ubeđivanje i uticaj. Više nismo samo potrošači medija, nego kreatori i distributeri sadržaja, kao i urednici, proizvođači mišljenja i novinari.
Postoji niz različitih pristupa i podela medijske pismenosti. Najčešće se razlikuju: „informatička pismenost“, sa pažnjom na tehničke i istraživačke veštine, korištenje digitalnih alata, uključujući video i fotografsko uređivanje, online pretraživače, identifikovanje ključnih reči… i „kritička pismenost“ koja ima fokus na društvenim i političkim kontekstima, ekonomskih imperativa, vlasništva nad medijima i pitanja kontrole i tehnike koje koriste medijski marketari. Oba pristupa su bitna, ali naša istraživanja pokazuju da učenici bolje poznaju informatičku od kritičke pismenosti.
Današnji učenici nemaju razvijene veštine kritičkog razmišljanja i analize koje su im potrebne da uspešno upravljaju svojim medijskim zasićenim okruženjem. Vreme provedeno u konzumiranju medija, od skoro osam sati dnevno, nastavlja da se povećava, ali učenici su često slabo upoznati u analiziranju i razumevanju različitih medijskih poruka i formata. Oni više vole da svet medijskih poruka budu jednostavniji i direktniji. Pa stoga pomoći mladim da razviju svoju medijsku pismenost trebalo bi biti cilj nastavnika, roditelja, istraživača, administratora i kreatora politike. Treba raditi zajedno kako bi mladim ljudima olakšali kretanje u promenljivom medijskom pejzažu i izgraditi veštine koje će trajati ceo život. Medijska pismenost treba uvesti u nastavne programe osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, a nastavnici bi trebali nastaviti da pronalaze načine da naglase medijsku pismenost u svojim učionicama.
Istraživanja kojima je rukovodio Dr. Seth Ashley sa univerziteta Boise State, pokazuju da učenici malo znaju o ekonomskoj realnosti medija kao što su uloge oglašavanja, profitne orijentacije i pitanja vlasništva. Da citiramo medijskog stručnjaka Marshall McLuhan: ” ljudi žive u izgrađenim medijskim sredinama nesvesno kao riba u vodi. Edukatori medijske pismenosti moraju pomoći učenicima da razumeju i analiziraju medijske konstrukcije stvarnosti, koje ponekad nude nepotpune ili netačne portrete sveta u kojem živimo. Obrazovanje o medijskoj pismenosti započinje saznanjem i analizom, ali kulminira u razmišljanju i angažovanju. Krajnji cilj medijske pismenosti je osnaživanje.”
Dakle u doba kada mediji čak određuju ko je debeo i ko je mršav, sposobnost zadržavanja sopstvenog identiteta postaje veoma važna. Svako treba da zna kada će prestati da oseća ono što mediji žele da osećamo, čini ono što mediji žele da činimo i prestane da bude ono što mediji žele da budemo.
Članci su rađeni u okviru projekta „ZNAJ I TI“ – Istraživačko novinarstvo u cilju povećanja medisjke pismenosti stanovnika opštine Medveđa i Jablaničkog okruga, koji finansijski podržava opština Medveđa a realizuje UG „Info centar juga“
