– Šta je za Vas medijska pismenosti koliko je ona danas važna?
Smatram da medijska pismenost ima više aspekata koji su podjednako važni. Prvo, ona bazično podrazumeva mogućnost vrednovanja i razumevanja medijskog sadržaja, a to nužno podrazumeva kritički odnos prema tekstovima i prilozima koje mediji objavljuju. To znači da publika mora da ima elementarna znanja i kriterijume na osnovu kojih će proceniti kojim medijskim porukama ili sadržajima može da veruje, a koje sadržaje ipak ne može smatrati relevantnim i mora proveravati i iz drugih izvora. Drugo, medijska pismenost podrazumeva i sposobnost da pronađete sve relevantne informacije iz različitih izvora i medija i da imate svest o tome da je to neophodno ako želite da budete potpuno informisani, a ne da se oslonite samo na grupu medija koja po pravilu uvek izveštava na isti način ili zastupa određenu političku ili bilo koju drugu stranu. I treće, medijska pismenost podrazumeva da i sami budete sposobni da reagujete na razne manipulacije, neetičko i neprofesionalno izveštavanje, tj. da znate kome da se obratite u tim slučajevima, da znate da uputite kritiku na pravi način, ali neretko i da sami kreirate medijske sadržaje kada postoji potreba za tim. Sve to zajedno podrazumeva da ste dovoljno osvešćeni i osposobljeni da se potpuno informišete, kao i da znate da reagujete na manipulacije i dezinformacije, a upravo to je najefikasnija odbrana građana od neprofesionalnih medija i novinara.
– Kako u savremenom digitalnom svetu razlikujete istine od laži?
Ako govorimo o novinarstvu, ja bih se radije opredelio za izraz objektivno ili fer izveštavanje i potrebu da prepoznamo kada je to slušaj u praksi, a kada nije. Istina i laž su u novinarstvu najčešće vrlo neuhvatljive kategorije. Obaveza novinara je da svojim izveštavanjem obuhvati sve zainteresovane strane, da ponudi različita mišljenja ili tumačenja, a to ne podrazumeva samo stavove „za“ i „protiv“ kada postoje dijametralno suprotni stavovi po nekom pitanju, već i tumačenje nezavisnih stručnjaka. Građani treba da znaju da procene kada je novinar to zaista i uradio. Ako, primera radi, u nekom tekstu ili nekom prilogu prepozna više sagovornika koji govore isto i zastupaju istu stranu, to je prvi signal da dati medij izveštava jednostrano, a to znači neobjektivno. Ako određeni medij ima isti krug analitičara i „nezavisnih stručnjaka“ koji uvek govore u prilog jednoj strani ili opciji, pa samim tim znamo šta će reći i pre nego što čujemo njihovo tumačenje, to je klasičan primer manipulacije. Građani takve stvari treba da prepoznaju i da prestanu da veruju medijima i novinarima koji to rade. To je suština. Da bismo donosili prave odluke, mi moramo prvo da budemo dobro i potpuno informisani. I nije to nikakva mudrost. Ono što primenjujemo u svakodnevnom životu, recimo kada kupujemo neki proizvod, treba da primenimo na isti način i na medije. Kada kupujete neki proizvod koji vam je veoma bitan i vredan, ne uđete u prvu prodavnicu na koju naiđete ili koja vam je najbliža i odmah kupite. Naprotiv. Uporedite cene u više radnji, pročitate neke recenzije i iskustva korisnika, pa tek onda procenite šta tačno i gde treba da kupite. Ako ne uradite taj „domaći zadatak“ prilikom kupovine, platićete više. Isto je i sa medijima. Ako ne znate da vrednujete i procenite kojim medijskim sadržajima se može verovati, koštaće vas još više.
– Koliko su lažne vesti ozbiljan problem za mlade?
Lažne vesti su podjednako bitan problem za sve uzraste. To nema veze sa godinama. Mladi su možda više oslonjeni na društvene mreže i onlajn medije prilikom informisanja, pa ta problematika postaje još komplikovanija jer oni nemaju odnos prema tradicionalnim medijima kao starija populacija, pa su po prirodi stvari suočeni sa još većim izazovima prilikom informisanja. Ali princip je uvek isti. Koji god da ste uzrast, koje god medije da pratite, sve ono što sam naveo za medijsku pismenost primenjuje se bez izuzetka. Morate biti sposobni da razlikujete informaciju od dezinformacije, ili još preciznije rečeno – morate biti sposobni da procenite kada možete da se oslonite na to što vam neko plasira kao informaciju, bez obzira preko kojih kanala i medija to dolazilo do vas.
– Kako treba pristupiti medijskom obrazovanju dece? Kako se suočavate sa ovim izazovom na ličnom primeru?
Mislim da je najbolji način da se uči na konkretnim primerima. Dovoljno je samo da se vratite godinu dana unazad i da prikažete deci šta su sve mediji najavljivali, a šta se zaista desilo. Videće da smo samo u tom periodu, sudeći po medijskom izveštavanju, „preživeli“ vremenske nepogode ravne cunamiju, razne kataklizme, revolucije, razne oružane sukobe, i sve to baš na mestu gde oni žive. To će im biti najbolji pokazatelj koliko i kojim medijima mogu da veruju. Ali isto tako, treba ih obučiti kako da vrednuju te medijske poruke u trenutku kada ih pročitaju. Ako vide najavu neke kataklizmične vremenske nepogode, mogu da se zatvore u atomsko sklonište, a mogu za 30 sekundi da posete sajt Hidrometeorološkog zavoda Srbije i da se uvere da ipak mogu potpuno bezbrižno da odu u školu. Dakle, treba ih obučiti da kritički vrednuju sadržaje, ali da znaju i gde mogu da provere informacije o kojima mediji pišu.
– Da li medijsku pismenost treba uvesti kao školski predmet?
Mislim da je to neophodno. Sve zemlje koje se nalaze na vrhu liste zemalja sa najvećim indeksom medijske pismenosti već imaju takve predmete u školama. Zemlje koje su na dnu liste još ih nemaju ili ih tek razmatraju i uvode. A u toj grupi je i Srbija. To je najbolji dokaz da je medijska pismenost neophodna od najranijeg obrazovanja.
https://www.ceprom.rs/2019/12/27/medijski-ratovi-sve-vise-ugrozavaju-dijalog-i-toleranciju-u-srbiji/
