U Predškolskoj ustanovi „Dečja radost“ u Lebanu svečano je obeležen završetak jednog od najlepših i najvažnijih životnih poglavlja, predškolskog obrazovanja. U organizaciji roditelja predškolaca upriličena je emotivna proslava kojom su želeli da se zahvale vaspitačicama koje su godinama bile oslonac, podrška i drugi dom njihovoj deci.
Učionica je bila prepuna emocija. Mešali su se osmesi i suze, zagrljaji i uspomene. Dok su roditelji govorili reči zahvalnosti, ni deca nisu mogla da sakriju emocije. Mnogi od njih prvi put su istinski shvatili da je ovo poslednji dan proveden sa svojim drugarima i vaspitačicama u vrtiću, poslednje zajedničko druženje pre polaska u školu.
Svako dete dobilo je diplomu kao uspomenu na jedan važan period odrastanja, na prve naučene lekcije, stečena prijateljstva i bezbrižne dane provedene u vrtiću.
Posebno dirljiv trenutak bilo je iznenađenje koje su pripremile vaspitačice Žaklina Miladinović i Ivana Ivanović. Za svoje mališane i njihove roditelje napravile su film u trajanju od oko trideset minuta, satkan od fotografija i video-zapisa nastalih tokom proteklih godina – od dana kada su deca zakoračila u mlađe grupe, pa sve do ovog poslednjeg dana u vrtiću.
Na platnu su se smenjivali prvi osmesi, maskenbali, rođendani, priredbe, izleti, zagrljaji, igre i bezbroj malih trenutaka koji su, tek sada kada su sabrani na jednom mestu, pokazali koliko su ova deca porasla i koliko su zajedno prošli. Malo ko je uspeo da zadrži suze dok su pred njima oživljavale uspomene na detinjstvo koje je prošlo brže nego što su mogli i da zamisle.
„Kao roditelji želimo da izrazimo iskrenu zahvalnost našim vaspitačicama koje su sa našom decom bile od mlađih grupa pa sve do polaska u školu. Tokom ovih godina pružale su im ljubav, pažnju, podršku i nezaboravne uspomene. Svojim trudom, strpljenjem i posvećenošću pomogle su im da rastu, uče i razvijaju se u srećnu i samostalnu decu. Zahvalni smo im što su bile važan deo njihovog odrastanja i što su vrtić učinile mestom u koje deca dolaze sa osmehom. Sa puno poštovanja i zahvalnosti želimo da znaju da će njihov rad i dobrota zauvek ostati u lepom sećanju naših porodica. Hvala vam“, rekla je Kristina Mirđić, koja je u ime roditelja izrazila iskrenu zahvalnost vaspitačicama.
Potom se obratila i Dubravka Đorđević, koja je takođe govorila u ime svih roditelja: „Ove četiri godine ostaće i deci i roditeljima zauvek u sećanju, jer su bile godine odrastanja, učenja, poštenja, poštovanja, razumevanja, strpljenja i sticanja radnih navika. Vaspitačice Žaklina Miladinović i Ivana Ivanović bile su njihovim mališanima ne samo vaspitači i učitelji, već drugi roditelji i pravi prijatelji.“
A upravo su Žaklina i Ivana bile te koje su najteže skrivale emocije. U njihovim očima videle su se i tuga zbog rastanka i ponos zbog dece koju ispraćaju u novo životno poglavlje. Kroz suze su svojim predškolcima poručile da ih ne zaborave, da čuvaju osmeh, da se smeju, raduju životu i, iznad svega, budu srećni.
Kada su se poslednji zagrljaji završili, svi su izašli u dvorište vrtića. Mali dlanovi čvrsto su držali balone, a onda su ih zajedno sa svojim vaspitačicama pustili ka nebu, kao simbol zahvalnosti, ljubavi i najlepših uspomena koje nose iz vrtića.
Baloni su polako nestajali u visinama, a sa njima su odleteli i najlepše želje za novu etapu života ovih malih velikih ljudi.
Bio je to dan prepun emocija. Dan kada su deca napravila još jedan veliki korak ka odrastanju. Dan koji će roditelji pamtiti po ponosu, vaspitačice po ljubavi koju su godinama nesebično pružale, a mališani po poslednjem zagrljaju sa onima koji su ih učili prvim slovima života.
Jer vrtić nije samo mesto gde deca borave.
Vrtić je mesto gde se uči da se deli, prašta, pomaže, sanja i voli. Mesto gde se brišu suze, bodre prvi koraci, slave mali uspesi i grade temelji za velike životne pobede.
A neka rastanci budu teški samo zato što su godine iza njih bile toliko lepe da ih je nemoguće zaboraviti.
Jer ono najvrednije što su ova deca ponela iz vrtića ne staje u diplome, fotografije i balone koji su odleteli ka nebu. To su ljubav koju su osetili, sigurnost koju su imali i uspomene koje će zauvek nositi u svojim malim, a ipak dovoljno velikim srcima.
