DOKTOR JOVICA VUČKOVIĆ: Operacija koju ću pamtiti dok sam živ je takozvano „šivenje srca“ dok ono radi

TRNOVIT PUT DO USPEHA Rođen je u mahali Linčište iznad sela Predejane, gde je proveo prve tri godine života, nakon čega se preselio u Predejane, gde je završio osnovnu školu. „Posle toga, školovanje sam nastavio u Gimnaziji u Leskovcu, a po završetku Gimnazije upisao sam Medicinski fakultet u Nišu, koji sam završio na vreme. Nakon završetka fakulteta, počeo sam da radim u Leskovcu. Godinu dana je trajao pripravnički staž, nakon toga sam se zaposlio na Odeljenju hirurgije, dakle, od prvog dana do poslednjeg dana radio sam na tom odeljenju. Od trideset osam i po godina radnog staža, dvadeset godina sam bio načelnik hirurgije, a u međuvremenu sam i četiri godine obavljao funkciju direktora Hirurškog sektora“, dodaje naš sagovornik. Njegov životni put, poput svih koje imaju uspešni ljudi, bio je trnovit i nije došao preko noći. „Moja, slobodno mogu da kažem sjajna karijera, potkovana je velikim radom, velikim trudom, velikim odricanjem. Odricao sam se i od sebe, mnogo puta i od porodice, čiju sam veliku podršku imao. Mnogo odvojenog vremena za usavršavanje, za rad, uz pomoć najvećih specijalista ili profesora sa klinika, pre svega, sa prve hirurške klinike. Zaista mislim da sam radio taj posao dobro, po savesti. Savest mi je zaista izuzetno mirna i čista, kad pričam o svemu onome što sam radio i uradio u hirurgiji“, ovim rečima doktor Vučković odgovara na pitanje novinara portala Infocentar jug kako sada posmatra svoj radni vek. Tokom tih dvadeset godina, koliko je doktor Vučković obavljao funkciju načelnika, umnogome je nadograđen rad Službe hirurgije. „Ne mogu da kažem da je hirurgija krenula sa mnom, to nije istina. Hirurgija je i pre toga bila dobra služba, imala je jedan ozbiljan temelj sa mnogo dobrih hirurga. Međutim, krenuli smo dalje da to usavršavamo, da širimo grane i oblasti u hirurgiji koje se rade i na klinikama, da ih razvijamo i kod nas u bolnici. I uspeli smo. Bilo je tu sjajnih profesora koji su nam pomagali u tome. Jedan od njih je Zoran Krivokapić, jedan od najvećih hirurga, specijalista za debelo crevo, ne samo u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, nego i u Evropi. Nesebično je nama pomogao i uspeli smo to da razvijemo. Pomenuo bih i profesora Miška Stojanović iz Niša, profesora Jovanović i druge hirurge. Bukvalno nije bilo čoveka koji se nije našao da nam pomogne, a ja i moj tim smo sve to prihvatali, mnogo radili i uspeli smo zaista da napravimo jednu ozbiljnu hirurgiju, koja je bila pandan hirurgijama na klinikama“, ocenjuje naš sagovornik.

NAJSLOŽENIJE INTERVENCIJE, MEĐU KOJIMA I „ŠIVENJE SRCA„ Uz konstataciju da je rad u oblasti hirurgije izuzetno dinamičan, naročito ako se ima u vidu da Opšta bolnica Leskovac pokriva jedan veliki region, Jablanički okrug, sa oko 150 hiljada ljudi, mnogo je slučajeva koje naš sagovornik i dan-danas pamti. „Imamo i jedan auto-put koji prolazi, gde se ranije, pre svega, dok je bila samo jedna traka, događalo mnogo saobraćajnih nezgoda koje smo mi pokrivali ovde, tako da je zaista mnogo situacija i slučajeva koje pamtim. Ipak, operacije koje su mi se najviše urezale u sećanje su povrede srca, od kojih dve intervencije naročito pamtim, direktno sam ja operisao jednu, na drugoj sam bio asistent. Oba pacijenta su preživela. U pitanju je takozvano „šivenje srca“ dok ono radi. Za razliku od kardiohirurgije, gde se ljudi stavljaju na aparate, isključe se sa rada i onda mogu da se rade te planirane operacije, ovo je trauma, tako da smo bukvalno „na živom srcu“ šili. Činjenica da su i jedan i drugi pacijent preživeli je predstavljala veliki uspeh za nas“, kaže sa ponosom i zadovoljstvom naš sagovornik, ali bez oholosti, koju neretko, na žalost, uočavamo kod drugih lekara. „Ja znam da je ovo meni posao, a najveće zadovoljstvo, sreću i najveću zahvalnost mi pričinjava kada uradim neku operaciju i vidim da je čovek otišao kući, da je nakon toga zdrav, kada ga sretnem na ulici posle deset, petnaest godina, zaista je to velika zahvalnost za mene. Sebe doživljavam kao bilo kog drugog čoveka koji živi i radi svoj posao. Ne vidim tu nešto da imam neki poseban razlog da moram da budem sad iznad drugih ako radim ono što radim i kako radim“, kaže doktor Vučković. Da je naš sagovornik svoj posao obavljao pošteno i predano, potvrđuje veliki broj intervencija. „Nikada nisam brojao operacije, ali mislim da sigurno ima preko deset hiljada ljudi koje sam operisao, da ne pominjem broj pregleda i tako dalje… Nesebično sam zaista radio i pomagao, radno vreme nisam imao, na sat nisam gledao, znao sam jedino kad dolazim na posao. Za trideset osam i po godina mislim da sam samo jednom zbog nečega zakasnio na posao, stigao posle sedam. A kada idem kući, na to nisam gledao.“

NEDOSTATAK ADEKVATNIH KADROVA KAO GORUĆI PROBLEM Na pitanje kako sada ocenjuje stanje u leskovačkom i srpskom zdravstvu, doktor Vučković kao problem navodi nedostatak kadrova, nastao usled zabrane zapošljavanja i dodele specijalizacija koja je dugi niz godina bila na snazi. „Zaista je jedan period bio sjajan, ne samo hirurgija, kompletno cela bolnica je bila jedna ozbiljna bolnica. Sada nisam mnogo upućen sa svim događajima u bolnici, pa ne bih mogao mnogo da komentarišem šta se sada dešava. Međutim, napravljen je jedan sistemski problem- problem sa kadrovima. Oprema stiže i treba da stiže, ali treba i neko da radi sa tom opremom. Zašto je došlo do krupnih problema oko kadrova? Mislim da je to bilo 2010. godine, ako se ne varam, zabranjen je prijem lekara i dodela specijalizacija u trajanju od deset godina. To je jedan veliki propust. Napravljena je jedna velika rupa između mladih lekara i nas starijih, iskusnih, koji smo otišli u penziju, i to veliki broj za relativno kratko vreme. Samim tim, ovi mladi lekari koji su došli i trebalo mnogo da nauče od nas, kako bi teoriju koju su savladali pretočili u praktični rad, nisu mogli da se mnogo oslone i dobiju mnogo toga od nas. To je zaista veliki problem. Jedan od razloga je zaista taj.“ Drugi problem, prisutan i na većim klinikama, jesu zdravstveni radnici koji su diplomu stekli „preko noći“. „To je veliki problem. To je jedan od najvećih problema u srpskom zdravstvu, neću da govorim samo o leskovačkom. Bili smo i na klinikama, gde imaju isti taj problem, kao i naša bolnica u Leskovcu, gde su zaposleni tehničari koji su završili neke kurseve za tri meseca i ubačeni da rade jedan izuzetno odgovoran posao. Posao sestre je veoma važan. Mi napravimo vizitu, napišemo šta treba da se uradi, odemo da radimo, da li u operacionim salama ili u ambulantama, nakon čega pacijenti budu prepušteni sestrama da dovrše taj posao, podele terapiju, da alarmiraju nas lekare ako vide da nešto što ne valja. Sa ovako završenim školama, ove sestre su zaista izvan svih događaja, toliko da se prave krupni propusti u lečenju. Ja bih im poručio da se vrate da rade posao koji su zaista znali da rade. Ako već hoće da rade taj posao, da upišu školu koju treba da završe onako kako se završava, korektno, uz dodatnu praksu i da onda počnu da rade.“ Na pitanje ima li nade da će ovaj problem biti iskorenjen, doktor Vučković odgovara sa pesimizmom: „Neće se iskoreniti, na žalost, siguran sam da neće.“

„ISPRED TEBE JE UVEK ČOVEK!“ Ono što je jedna od najvećih „boljki“ današnjice je nedostatak empatije, što se negativno odražava i na stanje u zdravstvu. „Empatije je, na žalost, sve manje. Došlo je do otuđenja ljudi, napravljeno je da bude tako. Poslednji primer koji je napravio da ljudi beže od ljudi je korona, koja je isforsirana kako je isforsirana, doduše to nije krenulo iz Srbije, to je Svetska zdravstvena organizacija napravila, Srbija je prihvatila to. Sva ona zastrašivanja, zatvaranja, ostavila su takve posledice na ljude, dovela do toga da se ljudi plaše jedan drugog, da čovek misli samo na sebe, ne na druge. Zaista tu dolazi do velikog problema. Mislim da će trebati mnogo vremena da se sve ovo prevaziđe i vrati na neki normalan put.“ A svim mladim lekarima, koji su „na pravom putu“, doktor Vučković na samom kraju ovog intervjua poručuje da su naporan rad i trud i ogromna ljubav recept za uspeh u svakom poslu, a naročito kada je u pitanju lekarska profesija.

„Njima poručujem da uvek rade po savesti, puno da rade i uče. Koliko god da rade, ako ne uče, biće malo. Koliko god da uče, ako ne rade, biće opet malo. Ovom poslu kao i svakom drugom poslu čovek treba da bude posvećen i kao za svaki posao, da ga voli, pa tek onda da ga radi. Činjenica je da je i materijalni aspekt važan, ali to ne sme, pogotovo u ovom poslu, da bude primarno. Nikako da se razmišlja o tome koliko će da se zaradi, već da se taj posao uradi kako treba. Ispred tebe je uvek čovek!„