Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Đurđevdan, koji iako nije najveća, jeste omiljena srpska slava.
Kako su početkom maja mnogi nehrišćanski narodi obeležavali svoje praznike, dan kada tražimo od Svetog velikomučenika Georgija da moli Boga za nas, prožet je brojnim običajima koji nisu hrišćanski, ali jesu deo naše tradicije i narodu su dragi.
Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.
Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Đurđevdan se smatra granicom između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji. Glavni običaji su: pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“. Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji posle Nikoljdana. U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
U nekim krajevima Srbije bi u noći uoči Đurđevdana sa ograde kuće u kojoj ima devojka za udaju nestajala kapija. Njen mladić bi po mraku sa prijateljima skinuo kapiju sa ograde i odneo je, da najavi njenoj porodici da će im ćerka uskoro biti isprošena. Devojke su, sa druge strane, bajanjem i cvećem pokušavale da privuku poglede i srce svoje simpatije. U nekim krajevima devojke su se jutrom valjale po livadi da bi bile zdrave i vitke. Majke su devojčice kupale u vodi prepunoj đurđevskog bilja, a potom ih oblačile u novu garderobu i cipele i opasivale ih vrbovim granama.
(SPC)
