Na velikoj sceni je svoj talenatovan glas pokazala pre dve i po godine, kada je uzela učešće u takmičenju „Nikad nije kasno“ i pobrala simpatije žirija, publike i gledalaca. Muziku je zavolela u ranom detinjstvu, a na proslavama počela da peva kada joj je bilo 15 godina. Još tada je znala da će pevanje biti njen poziv. Vremenom je njeno ime postalo prepoznatljivo i van Grdelice, iz koje potiče, a danas se ovim poslom uspešno bavi i živi pristojno od svog rada. Četrdesetpetogodišnja Aleksandra Ana Pavlović je danas uspešna žena, majka, pevačica. Kao i sve uspešne priče, i njenu, pored lepih momenata, čine i izazovi i prepreke sa kojima se suočavala.
Uprkos tome, uspela je da izgradi karijeru koja traje tri decenije. „Rođena sam 1979. godine u Leskovcu, a odrasla u Grdelici sa majkom, ocem i bratom, koji je mlađi od mene sedam godina. Otac je mnogo radio, a mama je bila domaćica. Detinjstvo mi je bilo i lepo i teško. Bila sam mažena i pažena, te mi je i pored teških trenutaka ostalo u lepom sećanju“, ovim rečima naša sagovornica počinje svoju životnu priču. Na pitanje kada se u njoj javila ljubav prema muzici, odgovara: „Već sam sa pet-šest godina imala želju da jednog dana budem pevačica. Imali smo u blizini jednu prodavnicu, gde sam često odlazila i pevala pesme Lepe Brene „Dama iz Londona“ i „Suknjica od svile“. U prodavnici je radila jedna teta Milena, koja je mnogo volela da me sluša dok imitiram Lepu Brenu. Bila sam joj simpatična i dala mi je nadimak „Brenče“. Uvek mi je punila kesu slatkišima. Kada sam odlazila kući, majka me je grdila, iako ja slatkiše nisam tražila.“
Prvu „svirku“ Aleksandra je imala već u osmom razredu osnovne škole. „Bila je u pitanju Nova godina. Dobila sam poziv da pevam, a moji roditelji su to teško prihvatili. Tata je bio uporan da ne pevam, nego da završim školu i fakultet, ali to nije išlo. Onda ja prestajem nakon nekoliko meseci da pevam, jer sam dobijala slabije ocene. Tata mi nije davao. To je trajalo nekih godinu dana, ali sam bila odlučna da se borim za svoje želje. Krišom sam iz škole išla na svirku, vraćala se kući, dobijala batine kod kuće, ali ponovo odlazila na „svirke“ i nastavljala da pevam. Tata je video da tu nema pomoći, da sam rešila definitivno da se bavim muzikom i popustili su, naravno postepeno.“
Naša sagovornica se dobro seća trenutka kada je dobila svoj prvi bakšiš, koji je potrošila „na sebe“. „Od prve zarade sam kupila sebi cipele salonke. Odlično se sećam, bila je u pitanju „Koštana“. Kupila sam i jednu divnu crvenu haljinu, prelepu, bila sam kao barbika. Bila je sva pufnasta. Naravno, uz to je išla i šminka.“ Godinu do dve nakon toga usledila je „ozbiljnija ponuda“ od strane lokalnog benda, koji je čuo za devojčicu iz Grdelice koja predivno peva. Tada Aleksandra počinje da zarađuje veće sume novca.
„U pitanju je bio „Snupi bend“, čiji su članovi došli kod mojih roditelja da porazgovaramo i od tog trenutka sam i roditeljima pomagala u kući. Otac nekako i jeste i nije voleo da se time bavim. Video je on da sam talentovana, ali je više voleo da krenem njegovim stopama i završim visoke škole, ali ja nisam to učinila. Ljubav prema muzici je bila jača. Preko ovog posla upoznala sam i svog bivšeg supruga, kolegu klavijaturistu iz tog benda, udala se za njega i dobili smo sina Veljka. Pevala sam do petog meseca trudnoće, onda počela pet meseci nakon porođaja da pevam, što znači da nisam pravila dugu pauzu. Taj brak je trajao 14 godina, a nakon razvoda nastavila sam sama.“
Pre gostovanja u „Nikad nije kasno“ Aleksandra je prolazila kroz težak period, kada je istovremeno radila i odgajala dete. „Muško dete, samohrana majka, žena, kuća, obaveze. Zanimljivo je da se uopšte nisam ja prijavila. Bila je svadba jednoj curi gde je svirao Sofronijević, čijii je bend inače učestvovao u „Nikad nije kasno“. Ja sam posle moje „svirke“ tamo svratila da čujem bend i da se vidim sa Mimom pevačicom iz benda „Sofronijević“, jer smo baš bile bliske. Videla me jedna devojka i prepoznala, zamolivši me da otpevam jednu pesmu. Posle toga je kolega Milan, koji radi sa bendom „Sofronijević“, istrčao, prišao mi i pitao jesam li zainteresovana za učešće. I ja odgovaram – zašto da ne.“
Pre ovog takmičenja, Aleksandra je bila u Pinkovim i Zvezdama Granda. „Nisam bila bez iskustva, ali na tim takmičenjima nisam stigla do tog stadijuma kao u „Nikad nije kasno“, gde sam došla do polufinala. To je bila promena iz korena, i što se poslovnog i privatnog života tiče, naravno na bolje. To je za mene bilo prelepo iskustvo. Kada sam ispala, jednostavno nije mi bio dan. Mislim da je uticao i loš odabir pesme. Volela sam Cecu i zbog toga sam izabrala pesmu „Poziv“. Mislim da sam mogla kvalitetniju pesmu da odaberem i iznesem. U tom krugu sam i ispala.“
Na pitanje kada je shvatila da postaje poznata i da je prepoznaju na ulici, naša sagovornica kaže da je to u trenutku kada je jedna žena u Grdelici zamolila da se slika sa njom. „Ja sam bila iznenađena, nisam za sebe smatrala da sam bitna, javna ličnost. Tada i kreću pozivi sa pitanjima: „Koja je Vaša cena da dođete kod nas da pevate?“. Presudan momenat je bio pevanje pesme „Proklet bio ovaj život“ od Zlate Petrović. To se plasiralo preko noći. Telefon se usijao od poziva, sve pohvale sam dobila. Nijedan negativan komentar inače nisam imala ni od strane žirija. Od tada su prošle dve godine.“
Aleksandra je danas „solo“ pevačica, koja sarađuje sa bendovima i ima veliki broj nastupa. Zbog poslovnih obaveza, nema mnogo slobodnog vremena, ali se trudi da ga iskoristi na najbolji način. Često odlazi u Grčku, koju je toliko zavolela, da je u ovoj zemlji kupila nekretninu. „Ta zemlja mi je u duši. Obožavam grčki narod, kulturu, muziku“, dodaje Aleksandra, a na pitanje kolika je najveća cifra koju je dobila za nastup, odgovara da je u pitanju suma dovoljna za kupovinu solidnog automobila. Kada je u pitanju sujeta od strane kolega, Aleksandra ističe da je ona u ovom poslu i te kako prisutna.
„Postoji, definitivno. Osetila sam i te kako, bila bojkotovana. Ja sam neko ko ne da na sebe, nikako, ni u kom slučaju! Ko god da sedi preko puta mene. Kružile su priče, neistine koje nisam izgovorila. Navikla sam na to i naučila da se borim sa tim. Pevam trideset godina. Trebalo mi je vremena, bilo je i trenutaka kada sam plakala, sada ne. Odlično znam ko sam i šta sam, gde mi je mesto. Neka pričaju, dobro, loše, ljudi će pričati. Sada se trudim da na to „ogugla“ moj Veljko, odrastao momak.“
Mlađim pevačicama, koje su početnice u ovom poslu, Aleksandra poručuje sledeće: „Da se muzika sluša, ne gleda se. Da obrate pažnju na to „slušanje“. Da ako imaju talenat, školuju svoj glas, jer pevanje možeš da „doradiš“. Međitim, da se gledanje muzike malo stiša. Ja to ne podržavam. Ima lepih i zgodnih pevačica, koje se doteraju i to je lepo, ali da bude vulgarno i preterano, na svadbi gde je rodbina, ne.“ Aleksandra sebe u budućnosti vidi u Grčkoj, a u skorije vreme ima u planu i objavljivanje jedne pesme.
