USPEŠNA ŽENA Nataša Jovčić Zorić – glavna sestra Službe urgentne medicine Opšte bolnice Leskovac
Biti medicinska sestra je privilegija, ali i napor. Izdržaće samo one koje su se za taj poziv opredelile iz ljubavi. Kao najbrojniji u sistemu zdravstva, medicinske sestre pokazale su svetu ko su i kako se bori protiv najvećih izazova. Biti medicinska sestra 24 sata svih 365 dana u godini, na svakom mestu i u svakoj prilici ne može svako. Biti odgovoran za dobrobit, bezbednost i oporavak bolesnika odlika je istinske humanosti u službi čovekovog zdravlja. U okviru projekta Uspešne žene koji je podržao Grad Leskovac, a koji realizuje portal Info centar Jug, jedna od njih svakako je i naša sagovornica Nataša Jovčić Zorić glavna medicinska sestra Službe urgentne medicine leskovačke Opšte bolnice.
Kada govorimo o medicinskim sestrama, pojedincima, koje su ostavile neizbrisiv trag u razvoju i unapređenju sestrinstva i zdravstvene nege, govorimo o plejadi heroina našeg vremena, a jedna od njih svakako je i naša sugrađanka Nataša Jovčić Zorić, glavna sestra urgentne medicine kojoj je od strane predsednika Srbije uručena zlatna medalja za zasluge u borbi protiv zarazne bolesti Covid-19. O tome kako je izgledao njen poslovni put, da li je nailazila na prepreke, šta za nju znači nagrada koju je dobila i koliko je zapravo motiviše u daljem radu, za portal Info centar Jug naša sagovornica kaže.
U leskovačkoj Opštoj bolnici radim već više od dve decenije, preciznije 23 godine u Službi za urgentnu medicinu, a poslednjih 8 godina sam glavna sestra ove službe, za vreme korone, godinu dana bila sam i glavna sestra Kovid centra koji je funkcionisao u sklopu naše bolnice. Kao i tokom svih prethodnih godina mog rada, i sada prilikom obavljanja svog posla nastojim da pružam svoj maksimum, uz veliko zalaganje i požrtvovanje. A koliko je zaista važan posao medicinske sestre, dodatno mi je potvrdilo i priznanje koje mi je dodeljeno od strane predsednika Srbije za zasluge tokom pandemije. Nagrada koja mi je uručena u vidu zlatne medalje je velika odgovornost za mene, za sve što radim ubuduće, i to nije samo moja medalja, to je nagrada leskovačkoj Bolnici, priznanje svim mojim koleginicama i kolegama, svom medicinskom i nemedicinskom osoblju, koje je zajedno sa lekarima od trenutka kada je Kovid bolnica u tom periodu krenula sa radom zbrinulo preko 2500 pacijenta, to je nagrada i za upravu bolnice koja nam je sve vreme davala vetar u leđa, i mogu vam reći da sam zbog toga veoma ponosna na sebe i sve moje kolege. 
Šta je motiviše na ogromnu posvećenost ovom plemenitom pozivu koji je odabrala kao svoje životno zanimanje i šta ona smatra svojim najvećim uspehom.
Odgovornost, trud, rad, upornost, znanje i na prvom mestu ljubav prema poslu koji bavite je ujedno i najveći motivator za sve navedeno, bez svega toga nema uspeha i nema rezultata. Ako moji pretpostavljeni, direktor, načelnica ove Službe dr Irena Ignjatović i moje kolege misle da sam ja uspešna, onda moram da kažem da su moj najveći uspeh upravo ti ljudi oko mene, odnosno moje dve porodice koje imam. Prva je moja porodica moj suprug i moj sin i druga malo veća porodica to je moj tim koji čini 49 medicinskih sestara i 10 lekara, kao i svi ljudi koje ne poznajem, a kojima sam kao pacijentima pomogla, i to je zapravo moj najveći uspeh. Bilo je mnogo situacija, pamtim svaku, gde ljudi ne zaborave vašu brigu, strpljenje i pomoć i zapravo vam njihove reči zahvalnosti predstavljaju najveći uspeh i priznanje da to čime se bavite radite najbolje.
Kažu da kada spasiš jedan život, onda si heroj, kada spasiš stotine života, onda si medicinska sestra. Biti medicinska sestra znači uraditi ono što niko drugi neće, na način na koji niko drugi ne može uprkos svemu kroz šta prolazimo. Biti medicinska sestra je najteži posao ikada koji ćeš voleti, ako si se opredelio za taj poziv.
Ja sam oduvek znala da ću se baviti ovim poslom. Urgentni centri i urgentne službe vam uđu u krv, to je zaista težak posao i u drugim zemljama se on u proseku obavlja od 5 do 10 godina, i ne više, jer je previše naporan i dinamičan i moram priznati nije za svakog. Ja sam se trudila da što brže učim, i da budem što bolja a samim tim i da napredujem u ovom poslu, nije mi uvek bilo lako, ali mislim da sam u tome uspela. Uvek sam isticala značaj zdravstvene profesije, u koji sam se toliko puta i sama uverila, biti medicinska sestra nije nimalo lako, mi smo tu da negujemo, brinemo, tešimo, delimo najteže moguće trenutke sa pacijentima koji su nam povereni, kao i one najlepše a to su trenuci kada ih oporavljene ispraćamo kući. Medicinske sestre pružaju ne samo negu, već i saosećanje i utehu i to bez recepta, i možda će pacijenti i zaboraviti vaše ime, ali nikada, kako ste im pomogli, kaže naša sagovornica. Postoje stvari koje mogu da vas povrede kroz ovaj posao, poput određenih nesitina koje se povremeno mogu čuti u medijima, kada je u pitanju naš posao i to zna da povredi, ali ja se ne ljutim, jer samo mi znamo da je istina zapravo potpuno drugačija i zbog toga mislim da je uvek potrebno čuti i jednu i drugu stranu priče, pokušati pronaći kompromis, kako bi određene stvari mogle da se reše i budu bolje kako za pacijente tako i za zdravstvene radnike. Jer da se razumemo, mi zaista nemamo problem sa pacijentima, ako imamo bilo kakav konflikt ili problem onda je on sa ljudima koji dolaze u pratnji pacijenta. Međutim, to su nečija deca, sinovi, supruge, majke i očevi i mi se zaista trudimo da razumemo sve, jer ljudi u takvim situacijama kada je bolestan neko ko je njima blizak, zaista ne reaguju smireno već burno i mislim da u tim trenutcima imaju prevelika očekivanja, ali verujte mi ja sve to razumem. Istovremeno, moram da kažem, da postoje i ljudi koji u trenutku kada dođu u našu Službu, već budu besni i odmah spremni za konflikt, a nismo jedni drugima stigli da kažemo ni dobar dan. Ipak sve je to na neki način deo našeg posla, jer ovo je Služba otvorenog tipa, mi smo dostupni za naše građane 24 časa, do nas u svakom trenutku može da se dođe i zatraži pomoć. Usvakom slučaju, naakon određenih stvari, znamo na šta treba da obratimo pažnju i da ostanemo fokusirani kako bi bili još bolji, jer mi brinemo o pacijentima iz čitavog Jablaničkog okruga, koje po potrebi i transportujemo u druge zdravstvene centre. Smatram, da će se mnogo toga promeniti sa završetkom rekonstrukcije Opšte bolnice i da će dijagnostika biti u potpunosti kompletirana, što će nam umnogome olakšati posao, naročito kroz specijalističke ambulante ali kroz to što naši pacijenti više neće morati da putuju u Niš jer će im pored sada već mamografa i magnetne rezonance i skenera i sve ostalo biti dostupno u lečenju.
Bez medicinskih sestara, svet bi bio sasvim drugačije mesto, jer one igraju suštinsku ulogu u pružanju nege i podrške ljudima u vremenu kada su narušene osnovne čovekove potrebe koje on sam ne može da ostvari zbog bolesti ili okolnosti u kojima se našao.
Ne postoji prepreka da dođem na posao ja sam neko ko je aktivan i dostupan svom timu 24 časa, takav je posao, neke su stvari nepredvidive, bilo je svega, teških masovnih saobraćajnih nesreća, sa velikom brojem povređenih, bilo je trenutaka kada radite reanimaciju i kada pokušavate da spasite nečiji život, a bilo je i trenutaka kada tako nešto nije bilo moguće, i onda morate da prođete korz sve to a to je zapravo život, i to su slike koje nikada ne zaboravite, one su prisutne i uvek su tu. S druge strane sutra ponovo morate da dođete na posao i da nastavite da radite profesionalno i odgovorno najbolje moguće, bez obzira na okolnosti i sve teške trenutke, ljudske patnje i životne sudbine koje svakodnevno vidite. Istovremeno da budete dostupni u svakom trenutku sa puno ljubavi, brige i pažnje, prema ljudima kojima je u određenom trenutku ili sekundi neophodna vaša stručna pomoć a svaki dan je zapravo druga priča i nikada ne znate kada će se i kako koja životna priča završiti. Imali smo recimo slučaj da nam se žena porodi na vratima, ispred Urgentnog centra, u trenutku kad je ušla kod nas, sećam se da sam ja tu tek rođenu bebu, nosila na rukama, sve do odeljenja kako bi što pre bila zbrinuta, i kada doživite takve trenutke, osećaj je neprocenjiv.
Na pitanje kako se kroz svoj životni poziv medicinske setre nosila sa teškim trenucima kojih je bilo, Nataša kaže.
Ovo nije posao kao svaki drugi, tako da u teškim trenucima, kojih ima, ne umem ni danas da se nosim, patim zajedno sa tim ljudima, emotivna sam, a najteže je kada nekome morate da saopštite da se nečiji život ugasio i da nije moglo drugačije. Zato je trenutak kada uspete da spasite ljudski život, nemerljiv i neprocenjiv, jer to je ono što je u našem poslu najvažnije, spasiti život čak i onda kada izgleda nemoguće, i kada svi faktori pokazuju drugačije, zbog toga je krajni cilj ovog humanog poziva kojim se bavimo spasiti ljudski život. Verujte mi, tada sam najsrećnija, i to je verujte neopisiv osećaj za mene, kaže Nataša.
Na pitanje koju bi poruku uputila svim budućim mladim kolegama koji su se opredelili za ovaj plemeniti poziv, čime da se rukovode, nna šta da obrate pažnju i kako da budu uspešni u poslu Nataša kaže.
Moju službu u kojoj radim, Službu urgentne medicine nikada ne bih menjala, ni za koju drugu, jer polovina kolega sa kojima radim su ovde dugo koliko i ja a neki duže, oni mi ulivaju stabilnost i sigurnost najpre zbog znanja, umeća i iskustva koje poseduju i sa njima sam sigurna. Drugu polovinu našeg tima čine pretežno mladi ljudi, što se njih tiče, oni mi daju snagu i energiju i motivaciju, to su deca i prema njima moram da kažem imam majčinski osećaj, ali istovremeno pokušavam da ih apsolutno svemu naučim, i u tome imam apsolutnu podršku kolega koji me vole i poštuju kao i načelnice Službe doktorke Irene Ignjatović. Ono čemu učim ove mlade ljude, buduće uspešne zdravstvene radnike, je da nikada ne izgube empatiju prema pacijentu, i to je zaista važno, jer sam ja kroz posao viđala i nešto drugo. Pre svega moraju da vole ljude, u našem poslu morate da volite nepoznate ljude, to vama nisu poznati ljudi koje inače volite, jer ako ne volite čoveka, nećete dati sve od sebe da mu pružite pomoć, zato pokušavam da ih naučim da nikad ne otupe, da ne oguglaju, jer ovde mora da se radi brzo i efikasno, i bez greške, jer našI sugrađani kada uđu na ova vrata, od nas očekuju samo jedno a to je pomoć. Pitali ste me kada se osećam kao uspešna žena, reći ću vam, tako se osećam, onda kada mi nepoznata osoba priđe, i zatraži pomoć, a ja bez obzira na sve okolnosti u tom trenutku uspem da joj pružim pomoć i na kraju pomognem, kada tako nešto doživite i kada nakon napornog dana i završetka posla odete kući, sa tim saznanjem da se nečiji život nastavlja, samim tim uspešni u poslu kojim se bavite.
infocentarjug.rs
