Osnovne karakteristike migracionih trendova u Republici Srbiji
Praćenje migracionih trendova od suštinskog je značaja za efikasno upravljanje migracijama, posebno u smislu ostvarivanja pozitivnih efekata migracija za socio-ekonomski razvoj Republike Srbije . Kao posledica izrazito turbulentnih političkih i socio-ekonomskih događaja u Republici Srbiji i okruženju u poslednjih trideset godina, osnovne karakteristike migracionih trendova na ovom prostoru su: iseljavanje mladog i obrazovanog stanovništva u inostranstvo, porast međuregionalnih migracija, sve veća koncentracija radno i reproduktivno sposobnog i obrazovanog stanovništva u regionu Beograda, pojava i zbrinjavanje izbeglih, raseljenih i prognanih lica, povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji i povećanog broja iregularnih migranata koji su u tranzitu i tražilaca azila. Ako se u obzir uzmu unutrašnja preseljavanja, pre svega na relaciji selo-grad, a potom i ka većim regionalnim centrima i glavnom gradu, što ima za posledicu prerazmeštaj stanovništva i širenje zona izrazite depopulacije, nameće se zaključak da su migracije jedan od najvažnijih izazova u Republici Srbiji.
Migracije utiču na ukupan populacioni potencijal, na natalitet i mortalitet, kao i na strukturna obeležja stanovništva (biološka, socio-ekonomska, etnička i druga). Unutrašnje migracije ne menjaju ukupan broj stanovnika na nacionalnom nivou, već razmeštaj populacionih potencijala unutar određene teritorije. Najčešće su tipa selo-grad i po svom karakteru su spontane i dobrovoljne. Spoljne (međunarodne) migracije dovode do promene broja stanovnika, kako u zemlji porekla, tako i destinacije migranata, pa se tako u jednoj zemlji broj stanovnika smanjuje, dok se u drugoj povećava. Kod ovog tipa migracija značajnu ulogu ima postojeće zakonodavstvo, odnosno migraciona politika, pre svega država prijema migranata. I unutrašnje i spoljne migracije imaju različite demografske, ekonomske, socijalne, političke i druge posledice za zemlju porekla i destinacije. Emigracija mladih, bilo da učestvuju u unutrašnjim ili spoljnim migracijama, dovodi do negativnih trendova u mestu porekla: demografskih (depopulacija i povećanje udela starih), ekonomskih (snižavanje rasta BDP-a i usporavanje ekonomskog rasta), a imaju i negativne efekte na socijalni i penzioni sistem.
Ovakva migraciona slika stvara pritisak na institucije koje se bave upravljanjem migracijama, kako u organizacionom tako i u finansijskom pogledu, za iznalaženje efikasnih mera i zahteva, kao i koordinisan pristup i kontinuiranu saradnju svih relevantnih organa na državnom i lokalnom nivou.
Migracije i razvoj
Potreba za boljim uslovima rada i života migranata je osnova veze migracije i razvoja. Prepoznavanje migracija kao razvojnog instrumenta nije otkriveno nedavno. Pojedini aspekti migracija i razvoja istraživani su i pre Drugog svetskog rata. Međutim, u protekle dve decenije, sa intenziviranjem međunarodnih migracija i porastom priliva deviznih doznaka, migraciono-razvojni neksus, odnosno doprinos migracija razvoju, je dospeo u sam vrh svetskih agendi.
Odnos migracija i razvoja je kompleksan, te se sa jedne strane migracije mogu sagledati kao ograničavajući faktor razvoja, a sa druge strane u funkciji razvoja. Agenda održivog razvoja za 2030. godinu prepoznaje migracije kao snažni pokretač održivog razvoja, i za migrante i za njihove zajednice. Mobilnost doprinosi značajnoj dobrobiti u pogledu veština, jačanja radne snage, investicija i kulturne raznolikosti i poboljšanja uslova života u zajednicama odakle migranti potiču, kroz transfer veština i finansijska sredstva. Međutim, dobrobit se ne može posmatrati samo iz perspektive onoga što migranti mogu da donesu na određenu teritoriju. Odnos migracije i razvoja je mnogo složeniji: politički, socijalni i ekonomski procesi u državama destinacije će takođe odrediti kako, gde i kada se migracija dešava. Pored toga, loše upravljanje migracijama može negativno uticati na razvoj. Migranti mogu biti izloženi riziku i zajednice mogu biti pod pritiskom. Kako bi migracije zaista bile u funkciji razvoja, potrebna je pre svega odlučnost države u kreiranju jasne migracione politike, jer migracije same po sebi ne doprinose razvoju .
Veza migracija i razvoja se može posmatrati kroz 3R platformu, koja predstavlja regrutovanje radnika, doznake i povratak (recruitment, remittances and returns). Ko se iseljava, koliko migranti šalju novca u zemlju porekla i kako se koriste ta sredstva, kao i kada se migranti vraćaju i šta rade nakon povratka, utiče na razvoj i time na buduće migracione tokove. Razvoj takođe utiče na migraciju, posebno kada ekonomska integracija, koju predstavljaju slobodna trgovina i investicije, ubrzava promene u zemljama porekla. Emigracija ne treba da bude gubitak za državu porekla, jer ta država može na najbolji način da koristi doznake i povratak migranata sa novim veštinama kao pokretače razvoja. U eri globalizacije, koja se karakteriše slobodnim trgovinskim sporazumima i sporazumima o investiranju, moraju se uzeti u obzir obim, trendovi i tokovi migracija, naročito u onim prostorima gde dolazi do promena na tržištima rada i izmeštanja poslova. Ukoliko se migracionim tokovima ne upravlja pravilno, može doći do usporavanja ekonomske integracije, koja predstavlja siguran put ka prosperitetu i razvoju. Takođe, ne postoji jedinstven i opšte prihvaćen mehanizam za upravljanje 3R platformom i migracionim tokovima. Umesto toga, međunarodni režim upravljanja migracijama je neophodno transformisati iz bilateralnih u regionalne sporazume, jer su najbolji elementi u njima ugrađeni u globalni okvir sporazuma o radu i institucija, što je jedan od najvećih izazova Međunarodne organizacije rada u savremenom periodu .
Međunarodne migracije doprinose razvoju migranata – njihovog znanja i veština, razvoju zajednica u koje odlaze, ali i zajednica koje napuštaju, te u savremenom periodu pitanje migracija i razvoja postaje široko zastupljeno među kreatorima politika. S obzirom da sve više ljudi prelazi granice država u cilju pronalaska posla, neophodno je kreirati, usvojiti i primenjivati efikasne politike koje štite prava radnika migranata i smanjuju troškove radne migracije. Uključivanje migracija u razvojne politike će biti od suštinskog značaja za postizanje ekonomskog rasta i poboljšanje uslova života, kako za radnike migrante i članove njihovih porodica, tako i za zemlje porekla i odredišta. Migracije se moraju uključiti u razvojnu komponentu država, s tim što treba imati u vidu da se uticaj i posledice migracija pre svega reflektuju na lokalnom nivou, bilo da se radi o integraciji, uslovima na tržištu rada ili stvaranju mogućnosti za poslovanje migranata. Iz toga sledi da su lokalni akteri ti koji imaju ključnu ulogu za održivost i realizaciju koncepta migracija i razvoja .
Pitanje migracija i razvoja u Republici Srbiji je tretirano kroz nekoliko projekata i programa i to: regionalni projekat Migracije za razvoj na Zapadnom Balkanu (MIDWEB) 2011-2012. godine, čiji je cilj bio pružanje pomoći legalnim migracijama sa Zapadnog Balkana u zemlje članice Evropske unije i doprinos pozitivnom uticaju radne migracije na socio-ekonomski razvoj regiona; globalni projekat Uključivanje migracija u nacionalne razvojne strategije (IOM), koji treba da doprinese jačanju kapaciteta država za uključivanje veze migracija i razvoja u razvojne strategije, kao i pružanju pomoći državama o pitanjima vezanim za migracije i razvoj; program Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ) Migracije i razvoj koji tretira migracije kao cirkularni proces i dobitak za zemlju, ukoliko se ljudi koji su otišli na usavršavanje vrate u zemlju porekla i uključe u njen razvoj.
Potrebno je da se migranti prepoznaju kao važni agenti promena, odnosno razvojni potencijal društva. Neophodno je podstaći razvoj države kroz ekonomsku, naučnu, tehnološku, kulturnu i prosvetnu saradnju sa dijasporom, ali i da dijaspora pomogne u integrativnim procesima u Evropsku uniju i unapredi ugled Republike Srbije u svetu. Međutim, istraživanje o stavovima i namerama stanovništva o preseljavanju u četiri izabrane jedinice lokalne samouprave u Srbiji je pokazalo da čak 56,1% ispitanika vidi fenomen migracija kao pretnju razvoju i to najviše u Zaječaru čak 65.9%, potom u Leskovcu 56,8%, Zrenjaninu 53,8%, dok je taj udeo najmanji u Užicu i iznosi 50,6%. Svega 6,6% vidi pozitivnu vezu između migracija i razvoja na nivou lokalnih samouprava i cele države. Generalno se može zaključiti da stanovništvo Republike Srbije nedovoljno sagledava značaj novčanih sredstava od doznaka, kao i da ne vidi mogućnost i dobrobit od povratnih i cirkularnih migracionih kretanja, transfera znanja i inovacija. To potvrđuje i činjenica da najveći udeo ispitanika nema jasno definisan stav upravo po ovom pitanju, te čak 19,6% ukupnog broja ispitanika nije znalo odgovor. Pritom, 16,7% ukupno anketiranih lica migracije stanovništva doživljava istovremeno i kao pretnju i kao mogućnost za razvoj lokalne samouprave. To pokazuje da su edukacija, dijalog i saradnja neophodni kako bi se maksimizirale prednosti migracija i osiguralo da migracija doprinosi razvoju, kojim se kreiraju mogućnosti za sve.
(Izvor: Strategija O EKONOMSKIM MIGRACIJAMA REPUBLIKE SRBIJE ZA PERIOD 2021 – 2027. GODINE)
