„Šezdesetih godina, kada sam ja išao u osnovnu školu, sve je bilo drugačije. Ljudi su bili drugačiji, život je bio teži, a put do škole, pogotovu zimi, iz Grgurovca u Klajić pamtim i dan danas“- priseća se Sava Stojanović iz Leskovca a rodom iz Grgurovca.
„Moja braća, sestre, rođaci, komšije i ja pešačili smo od kuće do škole sedam kilometara. Tada su snegovi bili mnogo veći a mi, deca, umorni, promrzli i mokri od snega, znali smo da nas u ovoj kući, gde se sada nalazimo, čeka topla soba. Tu je živela teta Mara sa svojim suprugom, čika Borkom. Probijajući se kroz ogromne smetove snega, svakoga jutra dolazili smo da osušimo odeću i obuću, da se ugrejemo i popijemo čaj. Ovi plemeniti ljudi, stalno su nam govorili da smo mi i njihova deca, što su i dokazivali svojim postupcima. Kroz ovu kuću prošlo je mnogo generacija i generacija đaka pešaka iz Grgurovca i nikada nijedno dete nije iz ove kuće izašlo mokro i ne zagrejano, a bilo nas je po deset, dvanaest đaka, kako kad. Zato smo mi, đaci pešaci iz Grgurovca, danas ostvareni ljudi, došli na ideju da ovde, ispred njihove kuće, postavimo spomen-obeležje u znak zahvalnosti jer ovi ljudi i dan danas žive u našim srcima i nikada ih nećemo zaboraviti“- kaže Stojanović.
„Iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim radnicima Komunalca iz Lebana koji su nam pomogli oko postavljanja spomen-obeležja a posebno predsedniku opštine Lebane, Ivanu Bogdanoviću i članovima njegovog kabineta koji su nam izašli u susret za sve što nam je bilo potrebno i posebno mi je drago što su nas danas udostojili svojim prisustvom. Zbog trenutne epidemiološke situacije većina tadašnjih đaka pešak, na žalost, nije bilo u prilici da danas dođe i bude ovde sa nama“- rekao je Stojanović.
„Zadovoljstvo mi je da danas budem ovde sa svojim timom saradnika, i damo značaj ovom događaju. Mi smo se, na vaš poziv, kao lokalna samouprava uključili da vam pomognemo i uvek smo tu da izađemo u susret i pomognemo svim ljudima i svim idejama koje naši stanovnici imaju“ – rekao je predsednik opštine Ivan Bogdanović obraćajući se prisutnima.
Spomen obeležje Mari i Borku (Petrijinim) Đorđević, ispred njihove porodične kuće u selu Klajić, otkrili su predsednik opštine Lebane Ivan Bogdanović, Sava i Dragan, u ime svih „Đaka pešaka iz Grgurovca“ i Voja Đorđević, unuk ovih plemenitih ljudi o čijoj se dobroti i dan danas govori.
„Večno vam hvala za plemenitost koju ste pružali nama đacima pešacima iz Grgurovca. Na putu do škole, probijajući se kroz smetove snega, preko prevoja ravne njive, svakog jutra nas je čekala zagrejana soba. Tu smo sušili mokru odeću i obuću. Uvek imali vodu za piće a vrlo često ste nam kuvali i čaj. Od svega je bila najbitnija za nas toplina vaših reči „vi ste naša deca“, što je govorilo sve. Teta Mari i čika Borko, za sve generacije đaka šezdesetih i sedamdesetih godina 20-tog veka ostali ste najdivniji i najplemenitiji ljudi, koje nećemo nikada zaboraviti i uvek ćete živeti u našim srcima. Hvala vam do neba, đaci pešaci iz Grgurovca“ – piše na spomen obeležju.
Unuk Mare i Borka, Voja Đorđević kaže da je ovo poseban dan za njega i njegovu porodicu i da je jako ponosan na svoje pretke. U ovoj kući već godinama niko ne živi ali kada se ukaže prilika rado je obiđe sa svojom decom i unucima.
„Baba Mara i deda Bora šnajder bili su još u to vreme poznati po svojoj plemenitosti i dobroti. Škola u Klajiću, u to vreme imala je i do 300 đaka. Do škole se dolazilo pešaka, nikakvog prevoza nije bilo. Đacima iz Grgurovca, naša kuća bila je na putu do ispred škole. Zimi, kada je veliki sneg sušili su obuću, opanke, čarape i odeću, tu bi se ogrejali, popili čaj i otišli u školu. Na kraju školske godine kada su se delile knjižice đacima, moja baba Mara je, iako nije imala svog đaka u školi, umela da spremi veliko pečeno pile, pogaču i pitu i to se nosilo u školu. Toga dana bi se okupili svi roditelji sa decom iz Klajića, Lipovice, Grgurovca, Radevca, Poroštice, to je bio pravi sabor. Ljudi su se poštovali. Ovaj narod koji ovde živi, to je dobronameran narod, i u drugim kućama su deca svraćala da se ugreju, popiju čaj ali je naša kuća bila na udaru jer se nalazi pored puta i zato je najveći broj dece svraćao kod nas. Sećam se i priče, da su za to vreme dok se odeća suši, pisali domaće zadatke“ – ponosno priča Voja Đorđević, koji na kraju našeg razgovora kaže da je svojoj deci obećao da neće zapostaviti kuću na selu ali i da mu je želja da svoju starost dočeka baš tu gde se i rodio – u Klajić.
Foto galerija:
Info centar juga
