Tridesetčetvorogodišnji Miša Stevanović živi u Leskovcu, u trošnoj kući bez struje, vode i najosnovnijih uslova za normalan život, a što je najgore i bez hrane.
Devedestih godina sa roditeljima i sestrom Miša Stevanović izbegao je iz Bosne i Hercegovine od rata i pustošenja. Kako sam kaže došli su u Leskovac jer je otac bio poreklom odavde, ali sreću nikada nisu našli. Ubrzo mu se otac razboleo i zbog teških psihičkih smetnji do kraja života lečen je na psihijatriji. Godine 2005. Miši umire sestra, a 2013. i majka. On ostaje sam na svetu i pokušava da se bori za egzistenciju.
Miša ističe da je od 13. godine počeo da radi i izdržava porodicu ne libeći se i najtežih poslova koji su ga onemogućili da se dalje školuje. Pre nekoliko godina i Miša doživljava tešku povredu glave prilikom rada, a kao posledica toga dolazi i poremećaj ravnoteže i nesposobnost za rad.
Miša od povrede do danas ne živi nego preživljava, zavisi od dobre volje komšija i sugrađana koji mu ponekad daju da nešto pojede. U međuvremenu postaje korisnik socijalne pomoći koja iznosi oko 7.000 dinara i koju prima 9 meseci, uz 3 meseca pauze.
Zbog nesposobnosti za rad ne može da plaća račune koji se gomilaju jer kako kaže od socijalne pomoći ne može ni da kupi lekove i prehrani se. Zbog duga ubrzo mu isključuju struju, a zatim i vodu. Sa kamatom račun za struju iznosi 56.000, a za vodu oko 40.000 dinara.
Miša ističe da kuću ne može da proda jer nema novac da je zbog komplikovane pravne procedure prebaci na svoje ime, a zbog bolesti ne može da nađe posao. Jedino ostaje da mu dobri ljudi pomognu onako kako mogu i umeju jer ovo može da zadesi bilo kog od nas… Ovom nesrećnom čoveku sada su najpotrebnija drva za ogrev da pregura zimu, a voleo bi i da se reši dugova kako bi mu opet bila uključena struja i voda.
Nečije malo Miši može značiti mnogo ……
(Kraj)
