Put do manastira Svetog Pantelejmona u selu Rafuna, već dva dana pod snežnim pokrivačem, gotovo je neprohodan. Bele padine koje okružuju ovo pitomo selo u lebanskoj opštini izgledaju idilično izdaleka, ali iza te tišine i lepote zime krije se i težak život jednog čoveka koji svoju svakodnevicu provodi u parohijskom domu – jeromonaha Pajsija.
Posle više pokušaja, uspeli smo da ga kontaktiramo telefonom. Sa druge strane linije čuje se miran glas, ali i skromna briga. Monah Pajsije kaže da štedi bateriju, jer ne zna kada će struja doći. Naviknut na samoću i odricanje, ne žali se na zimu, niti na to što su putevi zavejani. „Sam sam, ali ne bojim se zime“, kaže, sa osmehom koji se oseća i kroz reči. Ipak, briga postoji, ono malo ogreva što je ostalo u dvorištu čuva kao dragocenost. „Imam za dan ili dva, ako naiđe neki hladniji dan. Za sada izdržavam“, dodaje, gotovo skromno, kao da ne želi da opterećuje nikoga svojim potrebama.
Hleba ima za nekoliko dana, ali put je i dalje neprohodan. Bez struje je i priprema hrane otežana. Uprkos svemu, u njegovim rečima nema gorčine. On ne moli, ne kuka, ne traži pomoć, iako je svima jasno da mu je potrebna. Njegova rečenica „Ne bojim se zime“ nosi snagu, ali i tihu brigu koju skriva od drugih.
Manastir Svetog Pantelejmona u Rafuni, posvećen velikomučeniкu i iscelitelju, mesto je gde se vera i život prepliću. Vernici kažu da je baš otac Pajsije doneo novi duh u selo, probudio uspavane staze i vratio život u ovu dolinu. Obnova manastirskog dvorišta traje, a sam Pajsije sa svojim rukama , snagom, vernicima i prijateljima, koliko može, doprinosi da krov nad crkvom i krsna slava ponovo okupljaju narod.
Za njega, služenje Bogu i ljudima nije u velikim rečima već u tihoj, skromnoj žrtvi. Njegov život u parohijskom domu, usred snega i tame bez struje, svedoči upravo o toj vrsti odanosti. Dok se mnogi u ovakvim uslovima bore da prežive, on u tome vidi smisao svog poziva.
Ova priča nije samo o jednom monahu. To je priča o upornosti, o veri koja ne posustaje ni pred hladnim zimskim danima. Otac Pajsije ne traži ništa za sebe, ali upravo zato njegova potreba odzvanja još glasnije.
Možda je najlepši način da se setimo da svetinje nisu samo kameni zidovi i stare freske, one žive kroz ljude koji ih čuvaju. Otac Pajsije čuva ovu svetinju u Rafuni, a na nama je da pokažemo da nije sam. Jer, kada pomognemo jednom čoveku u snegu, pomažemo i sebi da ostanemo ljudi.
